Izvor: Politika, 29.Dec.2012, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslednji skeledžija na Savi
Skela, Kupinovo – Pristanište je blatnjavo i pusto. Čekati skeledžiju Iliju Marijana je tek nešto izvesnija rabota nego biti najbolji drug Godoa. Na tabli je ispisan red vožnje: skela polazi od devet ujutru, pa onda plovi na svaka dva sata. Sava upija decembarsko zubato sunce i odsjaji nad rekom kojom plove stabla koja nosi velika voda predstavljaju one retke trenutke kada poželite da večno gledate u te narandžasto-sive odbleske i slušate tišinu neuređene prirode.
Počinje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << gužva na pristaništu. Prolazi deda sa sekirčetom i ulazi u šumu. Stiže devojčica sa psom, nailazi stado koza, ćaskamo sa čovekom koji je zbrisao sa siromašnog juga Srbije i kupio imanje u Skeli, sa dvorištem i delom šume.
Čuje se, konačno, brodski motor. Tandrče, klopoće, grgoće, urla, kašlje... Vuče skelu do kopna, potom metalna „kecelja” udara u blato, skela se za trenutak zatrese, oseti se blagi zemljotres pod nogama, valjda nekoliko „meraklija”. Na tlo iskače poslednji skeledžija na Savi u Srbiji. Ilija je stigao po pozivu, nije nam bilo druge. Pozvali smo ga na mobilni, jer bismo ga inače čekali letnji dan do podne.
– Skeledžije su šaljivdžije – kratko se predstavlja muzejski primerak rečnog prevoza u gumenim čizmama i rukuje se bokserskim šakama, kojima vezuje i razvezuje čeličnu užad kao pertle na cipelama. Skela ne oseća „Politikin” džip, težak dve i po tone, koji se samo lagano zanjihao, a potom primirio.
Metalnom močugom Ilija odvaja „kecelju” od pristaništa, deda nam maše sekirčetom sa obale, laju seoski psi na rečnu neman koja je prodrmala kopno, Ilija pevuši bećarac: „...Suknjom vesla, keceljom kormani...”, a potom izvodi nekoliko akrobacija: skače sa skele na brodić, potom sa brodića na čamac. Plovimo skelom za Kupinovo, klizimo, lebdimo…
– Sve je propalo od kada je decembra prošle godine „proradio” obrenovački most kod Termoelektrane „A”. Ranije je bila posla kol’ko ’oćeš: sremački seljaci vozili bostan za Obrenovac, turisti iz Valjeva putovali za Obedsku baru...– viče Ilija dok kormilari u klaustrofobičnoj kabini broda koji je za četiri i po hiljade maraka kupio od Šumske uprave pre 15 godina.
I u Kupinovu i u Skeli, ljudi su tada uzimali „jugiće” na kredit. A Ilija kupio brod za keš! Ali kakav brod? Strašan brod! Proizveden je 1976. godine, a izgleda kao da je isplovio iz neke od novela Marka Tvena, pa se iz Misisipija ulio u Savu. Samo što se tegljač skele ne raspadne, motor je kao starovremenska mašina pred eksplozijom, koja ispušta ulje kao krv. Stara furuna bubnji, zagreva kabinu sa ležajem koja čeka „panonskog moreplovca”, registrovanog za obavljanje poslova u rečnom saobraćaju, da prilegne, da odmori dušu.
Baš tako se oglašavao Ilija na Radio Obrenovcu, kada je skela predstavljala bogatstvo, kada je bio car na reakciji Skela–Kupinovo, on, kapetan rečne plovidbe bez diplome, sin čuvene Zagorke zvane Roja, žene zmaja i alasa koja je čamcem i mrežom odgajala veliku porodicu. Ilija je bio i ostao „panonski moreplovac”, koji je skelu kupio od Duleta Beljinca i formirao sopstvenu flotilu.
– Na Savi je nekada bilo mnogo skeledžija. U Breski je radio brzi i šaljivi Lune, skelom se prelazila Sava u Provu, Dragojevcu, na Ostružnici... Još postoji mala skela u Provu koja prevozi goveda na ispašu u Srem – nostalgičan je Ilija.
Ali to nije to. Goveda su Ilijini putnici treće klase. Kada je seoska slava Kupinova – Majka Angelina – skela se pretvara u admiralski brod savske armade. Za nju se prikače svi čamci Kupinova, Ilija preko skele razvuče šator, potom se pod šatru postave svadbarski stolovi, onda se u nju uguraju ciganski tamburaši i pevaljke, montira se i bure u kome 500 litara piva čeka da iscuri u suva usta slavljenika...
Na sredini smo Save. Ilija odlučuje da napusti kabinu i prepusti nas sudbini. Uključuje automatskog pilota! Prisustvujem demonstraciji i nepogrešivosti savske navigacione opreme, skeledžijskog dži-pi-esa, analiziram kako Ilija metalnom šipkom blokira kormilo!
Duboko udiše vazduh i upija sunce, kao skeledžija na solarni pogon, pod decembarskim nebom koje se preliva nad sivom rekom i šumovitom adom, dok skela seče balvane, u pejzažu dostojnom naslovnice „Nacionalne geografije”.
Već je blizu divlje pristanište u Kupinovu. Tamo su crkve, etno-restoran, osmatračnice sa kojih se gleda na Obedsku baru. Tamo negde je i Miki rijaliti, multipratkik-junak televizija sa nacionalnom frekvencijom koji kuva, gaji pčele, muva pevačice... Kupinovo ima i Iliju Marijana, koji pokreće jedinu skelu na Savi kao rečni taksi, pozivom na mobilni.
– Prevozio sam i žive i mrtve, i bekrije i očajnike. Biću skeledžija i na onom svetu – osmehuje se, okreće skelu i vraća nas nazad.
Pita, hoćemo li da mu vežemo oči, da nam dokaže kako nas žmurećki može parkirati na kopno.
– Plovi, Ilija – viče skeledžija, aludirajući na luckastog Miška, vozača autobusa firme „Krstić” iz Šijanovog filmskog klasika „Ko to tamo peva”. Ilija zaista žmuri, ali ne sme da uključi automatskog pilota, jer plovimo nizvodno, prepušteni strujama...
Valjda bi ga svaka država sačuvala, subvencionisala, nekako mu pomogla. Pedesetogodišnja ljudina je rečni antikvitet, sa ambicijom da bude ražalovan u „ukletog Iliju”, jer je svestan da će uskoro i on, i njegova skela, postati rečni duh. Bez rezona i ikakve računice, Ilija će održavati liniju na Savi, iako neće biti putnika. I, tako usamljen, vremenom će nestati iz naših sećanja.
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 29.12.2012.
