Izvor: Politika, 14.Apr.2015, 08:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Počivalište za dvojicu patrijaraha
Više od 4.000 ljudi prošlo je kroz crkvu kada su nam prošle godine stigle čestice moštiju Svetog Nektarija Eginskog. Potresno je koliko naroda boluje od raka, kaže starešina Gornjokarlovačke crkve u
Pod nadstrešnicom dugački sto presvučen mušemom i drvene klupe priljubljene uz njega. Prijatan zaklon u uglu dvorišta, skrovište za razgovore. Dva stara ormara koja su odslužila svoj radni vek u nekoj toploj prostoriji kuće, sada su pokućstvo u ovoj letnjoj rezidenciji, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kakvu rado u svojim dvorištima imaju domaćini koji vole da razgovaraju i vole da goste druge.
Sopstvenik ovog divana nosi mantiju i starešina je crkve u čijoj porti sedimo – Gornjokarlovačke crkve posvećene Vavedenju Presvete Bogorodice. Pod nadstrešnicom gde smo seli mladi sveštenik, otac Jovan Milanović, okuplja posle liturgije parohijane na razgovor i druženje. Otkako su tu, u najstariju crkvu u Sremskim Karlovcima, stigle čestice moštiju Svetog Nektarija Eginskog, grčkog svetitelja–iscelitelja kojem se molitvama obraćaju najviše oni oboleli od raka, broj onih koji pohode Gornjokarlovačku crkvu znatno je porastao. A otac Jovan, inače nasmejan i vedar, naglo menja ton razgovora kada priča o tim susretima.
– Više od 4.000 ljudi prošlo je kroz crkvu kada su nam prošle godine stigle čestice moštiju Svetog Nektarija Eginskog. Potresno je koliko naroda boluje od raka. Prve nedelje od dolaska moštiju sveca nema gde nisam čuo da nema tumora: od glave do nožnih prstiju. A dolaze ljudi najrazličitiji, od staraca do dvogodišnje dece, od radnika do profesora univerziteta – priča otac Jovan.
Nekima je, kaže, kasnije služio opelo, a neki su dolazili da zahvale svetitelju na izlečenju. Kako se dešavaju ta isceljenja, pomalo skeptično pitamo, imajući na umu sve one koji više ne veruju ni da je crno crno, a belo belo.
– Pomaže i sve i ništa. Ne treba da zaboravimo da u Bogu ne postoji smrt, već samo život. Da bi mogao da razume zašto se čuda dešavaju, čovek treba prvo da se upozna sa svetiteljem, Svetim Nektarijem, koji je i sam u poodmaklim godinama oboleo od kancera i od te bolesti i umro. Njegov život bio je obeležen stradanjima. Treba prvo naša duša da se isceli, da krene putem vere, a onda se i čuda dešavaju – kaže Jovan Milanović.
Okupljajući žive, Gornjokarlovačka crkva čuva sećanje i na svoje preminule parohijane. Ko god uđe u crkvu i pogleda velike ikone na zidovima, bar za trenutak je oživeo uspomenu na davno na onaj svet preseljene Karlovčane. Porodične ikone, neke naivno oslikane, neke potamnele od starosti, crkvi su darovali parohijani koji nisu imali naslednike, kako bi ostao spomen na njih.
– Većina ih je nevelike umetničke vrednosti, ali za nas imaju veliku sentimentalnu vrednost – napominje starešina crkve.
Ikone koje su radili nepoznati umetnici, s manje ili više veštine, krase crkvu zajedno s impozantnim ikonostasom koji je brižljivo, celog života, radila vešta i talentovana ruka Dimitrija Bačevića, rođenog Karlovčanina, jednog od najznačajnijih baroknih ikonopisaca. Sabrani su, tako, u svojoj crkvi i oni čije ime čuva istorija i oni obični ljudi koje kao u magli pamti možda još samo poneki dalji rođak. Kao što večna počivališta u Gornjokarlovačkoj crkvi imaju i rab božji Lazar, o kojem ne znamo gotovo ništa više osim ličnog imena, i dvojica patrijaraha. Lazarov spomenik iz 1695. godine smešten je u porti crkve, na nekoliko metara od kripte u kojoj su sahranjeni patrijarsi i karlovački mitropoliti Georgije Branković i Lukijan Bogdanović. Portreti i sačuvane fotografije patrijarha Georgija otkrivaju čoveka krupnog stasa koji je voleo da priređuje raskošne balove, ali i da zida velelepne zgrade svojoj Crkvi i narodu.
Zahvaljujući njegovom zauzimanju i tadašnjem bogatstvu Karlovačke mitropolije, centar Sremskih Karlovaca postao je mali muzej na otvorenom. Četiri zgrade koje danas fotografišu turisti, Patrijaršijski dvor, Stefaneum, Bogoslovski seminar i zdanje Crkveno-narodnih fondova, sagrađene su trudom patrijarha Georgija i veštog arhitekte Vladimira Nikolića.
Kripte bivših patrijaraha srpskih Grigorija Brankovića i Lukijana Bogdanovića (Foto: A. Vasiljević)
Sušta suprotnost njemu je pitomi lik nesrećno i ranopreminulog patrijarha Lukijana, Georgijevog naslednika i jednog od njegovih mezimaca. Izuzetno obrazovan, sumnjiv našim tadašnjim stranačkim prvacima zbog toga što je tečno govorio mađarski jezik, patrijarh Lukijan proživeo je svoje kratko petogodišnje upravljanje Srpskom crkvom između čekića i nakovnja. Odolevajući, s jedne strane, zahtevima radikala da bogata crkvena imanja da na upravu narodu, s druge strane suočavao se sa stalnim pritiscima mađarskih prvaka da se Srpskoj crkvi u Austrougarskoj ukine autonomija, što je na kraju i učinjeno.
Tokom oporavka u austrijskoj banji Bad Gaštajn patrijarh Lukijan je nestao početkom septembra 1913. godine. Njegovo izmrcvareno, obezglavljeno telo nađeno je tek krajem oktobra u rečici Ahe. Otac Jovan Milanović ne veruje da se patrijarh u mrkloj noći slučajno okliznuo i pao u nabujalu reku.
– Tri dana je bio praćen i to od strane čoveka za koga se znalo da u mađarskim krugovima obavlja najcrnje zadatke. Ne bih rekao da je to bio nesrećan slučaj – kaže otac Jovan.
Nijedna verzija patrijarhove smrti, ni ona da je to bio nesrećan slučaj ni ova druga da je ubijen, nisu precizno dokumentovane i ostavljaju prostora za nagađanja. Kako god bilo, njegovi zemni ostaci sada leže pored njegovog nešto srećnijeg prethodnika. Tačno iznad oltara i crkve u kojoj stotine vernika svake nedelje dele svoju sreću i nesreću u tihim razgovorima sa Bogom i svetim Nektarijem.
-------------------------------------------------------------------------
Žensko monaštvo i Gornjokarlovačka crkva
Prilikom radova u Gornjokarlovačkoj crkvi otkriveni su temelji starije svetinje za koju se veruje da potiče iz 11. veka, kaže sveštenik Jovan Milanović. Samo zdanje današnji izgled poprimilo je u drugoj polovini 18. veka. Istoriju ove crkve obeležilo je i žensko monaštvo. Ovde su se nekada monaški postrig primale iskušenice manastira Jazak. Jednu zimu provela je u Gornjokarlovačkoj crkvi i mati Angelina iz manastira Krušedol, despotica, žena Stefana Brankovića, a tu je zamonašena i kneginja Jelena Štiljanović, supruga Stefana Štiljanovića. U 16. i 17. veku crkva je bila metoh manastira Hilandara. Imala je i jednu od najlepših zbirki bogoslužbenih knjiga, od 15. do 20. veka, ali je ona dobrim delom nestala tokom ustaških pljačkanja u Drugom svetskom ratu.
Ovde je kršten i čuveni istoričar Jovan Rajić, koviljski arhimandrit. Starešina ove crkve krajem 18. i početkom 19. veka bio je prota Vasilije Konstantinović. Vezan za Karlovce, Srem i svoje parohijane, potomstvu je ostavio vredne i lepe knjige o istoriji Sremskih Karlovaca, zanimljive zapise o selima koje je pohodio, popisao je i lokalne izvore vode, česme i bunare od kojih mnogi danas više ne postoje. Marljivi prota, koji je podučavao svoje parohijane higijeni, ostavio je zabeleške o cenama osnovnih životnih namirnica na izmaku 1881. godine, visini nadnica, opisao 37 mesta u Sremu koje je posetio, a smatra se prvim piscem istorije Sremskih Karlovaca.
Jelena Čalija
objavljeno: 14.04.2015.
