Izvor: Politika, 17.Avg.2014, 12:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ovde se živi od motike
Lepote i znamenitosti kraja koji krase Oplenac i Orašac u upadljivom su neskladu sa zaradom od turizma
Treću godinu zaredom grad nemilosrdno tuče Vinču, pa u Topoli ovih dana razmišljaju kako da prebrode gubitke posle nepogoda koje su zadesile njihov najnapredniji kraj. Na novinarska pitanja o turističkom potencijalu nesvesno ponovo skreću razgovor na svoju muku – štetu na poljoprivrednim dobrima. Ovde se živi od motike, znači mukotrpno i teško, iako je prestonica Karađorđeve >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ustaničke Srbije sa okolinom kao bogom dana za turizam. Ima istorijske spomenike, svedoke rađanja moderne srpske državnosti, ima stogodišnje šume, manastire i crkve, kraljevski Oplenac, odlične vinarije, Bukovičku banju... Ali, lepote i znamenitosti ovog kraja u upadljivom su neskladu sa zaradom od turizma.
Posetioci dolaze na nekoliko sati, od suvenira ponesu eventualno neku bocu vina, a onda se vraćaju u autobus i odlaze. Oko 200.000 ljudi sjati se u Topolu u dane „Oplenačke berbe”, ali kako kažu u opštinskoj upravi, nemaju mnogo vajde od toga što su među pet najposećenijih turističkih manifestacija u Srbiji, jer dok pokriju troškove organizovanja dođu na nulu. Dan kada je doneta odluka o podizanju Prvog srpskog ustanka, 15. februar postao je Dan državnosti, ali to Orašcu nije donelo nikakav turistički bum, već gomilu živopisno obučenih četničkih vojvoda na gotovs spremnih da na proslavi dana državnosti izvižde svakog republičkog funkcionera. Državni vrh se ove godine na Sretenje nije ni spuštao u Marićevića jarugu među crne šubare sa kokardama, već se popeo na Oplenac.
A Zadužbina kralja Petra Prvog Karađorđevića, tako lepa za slikanje o danu državnosti, već dvadeset godina ne uspeva da reši spor sa republikom i vrati u svoje vlasništvo 140 hektara s lažnom izjavom oduzetih šuma, vinograda, parka, desetak zgrada, iako na svojoj strani sada ima i Zakon o restituciji. Spor u kojem još nema ozbiljnijih pomaka, dobio je i svojevrsni spomenik usred Oplenca. Na putu ka beloj, venčačkim mermerom obloženoj Crkvi Svetog Đorđa i Mauzoleju porodice Karađorđević, upadljivo se izdvaja ruševni depadans, sa krovom sklonim padu, jedan od objekata nad kojima zadužbina nije povratila vlasništvo i kojima „domaćinski” gazduje država.
Oplenac, inače, iz republičkog budžeta ne dobija ni dinara i izdržava se isključivo od sopstvenih sredstava, od prodaje ulaznica i vina. Ni kraljevski vinogradi, obrađuje se trenutno 11 od 40 hektara koliko je nekad bilo, nisu dobili ništa od državnih subvencija. A ovde ne dolaze samo školske ekskurzije i braća Rusi, već i turisti iz Japana i sa Tajlanda. Putnici sa brodova koji plove Dunavom spremni su da sednu u autobuse i voze se 80 kilometara da bi videli Oplenac. Godišnje ovde prođe oko 70.000 posetilaca, kaže direktor zadužbine Dragan Reljić.
– U sklopu Zadužbine Kralja Petra imamo ukupno pet objekata koji se obilaze. To su mauzolej dinastije Karađorđević i Crkva Svetog Đorđa, kuća kralja Petra gde se nalazi muzej s porodičnim dragocenostima dinastije, vinogradareva kuća koja je pretvorena u legat slikara Nikole Graovca. Zatim, u samoj Topoli imamo Karađorđev konak, to su ostaci njegovog grada sa Crkvom Svete Bogorodice sa koje su se čula prva zvona na oslobođenom Balkanu. Obilazi se i kraljevska vinarija, napravljena 1930. godine, delo kralja Aleksandra u kojoj se i danas proizvodnja vrši u originalnim prostorijama od na Oplencu ubranog grožđa – naglašava Reljić.
Treba vremena da se oseti duh osnivača i njegovih potomaka Karađorđevića koji nije sačinjen samo od monarhističko-elitističkih zlatnih Kartijeovih kruna i Faberžeovih ramova za slike. U Crkvi Svetog Đorđa, na primer, bele stubove od čuvenog mermera iz Karare, od kojeg je napravljen i Mikelanđelov David, steže polijelej načinjen od srpskih pušaka iz Prvog svetskog rata.
Posetu kraju koji se diči nazivom kolevka srpske državnosti, završavamo tamo gde je, ustvari, sve počelo – u Orašcu, kod spomen-česme u Marićevića jaruzi, pred čuvenim stihom „zeman doš’o valja vojevati” isklesanim u mermeru. Opkoljen seoskim imanjima i privatnim posedima spomenički kompleks „Prvi srpski ustanak” može se ceo obići za svega 45 minuta do sat vremena. Ovde uglavnom dolaze školske ekskurzije, a prošle godine 17.500 posetilaca obilazilo je delove kompleksa, spomen-crkvu, muzej, spomen-školu i spomen-česmu u Marićevića jaruzi. Posetioci iz inostranstva su gotovo retkost. Kustos Ivan Rančić kaže da se kompleks izdržava od sopstvenih prihoda, oko 60 odsto i sredstava lokalne samouprave.
Prostorno skromnom muzeju dobro bi došlo proširenje, moglo bi i neko od susednih imanja da se kupi, pa da se za posetioce obezbede i drugi sadržaji ne bi li se na značajnom istorijskom lokalitetu zadržali duže od jednog školskog časa. Do tada najverniji posetioci Marićevića jaruge ostaju školarci i sretenjske državna i četnička delegacija.
Jelena Čalija
objavljeno: 17.08.2014.
