Izvor: Politika, 20.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nevidljiva bitka za dokumenta
Za sada ne postoji zakonska obaveza arhiviranja elektronske pošte, ali čitavo kancelarijsko poslovanje u državi i odnos arhiva prema novoj vrsti izvora moraće veoma brzo i u zakonskom obliku da se prilagode današnjici
INTERVJU
MIROSLAV PERIŠIĆ
U protekle dve godine BIA je predala Arhivu Srbije više od 300.000 dokumenata i oko 50.000 dosijea građana, a biće toga još. Zbog nedostatka zakonske regulative, ta građa ne može da se koristi, a kada bi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << norme i postojale, pre nego što budu dostupni istraživačima, dokumenti treba da budu arhivski obrađeni. Status te građe je samo jedno od pitanja koje u fokus javnosti stavlja Arhiv Srbije, ustanovu osnovanu 1898. godine.
O najvažnijim projektima i razvojnoj strategiji Arhiva Srbije govori direktor dr Miroslav Perišić, priređivač niza monografskih dela i zbornika dokumenata i stručnjak za istoriju grada i građanskog života, istraživač elita u Srbiji u 19. i 20. veku.
Da li je kraj hladnog rata označio neku vrstu početka borbe za arhivsku građu?
Jedna od najvećih bitaka koja se danas u nevidljivoj zoni globalne politike u svetu vodi jeste bitka za dokumenta. Na tome se gradi i međunarodno pozicioniranje država. Istorijsko iskustvo govori da udar na jedan narod uvek kreće preko udara na identitet i njegovu kulturu, a svakom političkom projektu menjanja političke karte i u globalnim i u lokalnim razmerama prethodi duhovna priprema. Danas je, na primer, veoma aktuelno pitanje, kada je reč o dokumentima, kakva je sudbina dokumenata predatih Hagu. Država Srbija ne bi smela da napravi nijedan korak u pravcu rešavanja tog problema, a da pri tom ne budu konsultovane vodeće ličnosti najznačajnijih arhiva u Srbiji.
Arhivska delegacija Srbije učestvovala je sredinom novembra u radu Međunarodnog arhivskog saveta u kanadskom gradu Kvebek Sitiju. Kakav je to sastanak bio?
Redovne godišnje konferencije tog tela uvek se održavaju na drugom kontinentu i okupljaju veliki broj direktora nacionalnih arhiva iz celog sveta, kao i izvestan broj arhivskih stručnjaka. To su i pravi mali sajmovi za predstavljanje arhiva, njihovih ideja, tehničkih inovacija i dometa. Tome služe i marketinški štandovi. Na jednom od njih videli smo izgled nove zgrade arhiva u Koreji koja podseća na vasionski brod s četiri podzemna nivoa. Neću preterati kad kažem da se po arhivima – po tome u kakvom su stanju, koliko se odmaklo u stručnoj filozofiji, koliko se ulaže u njih kao ustanove od prvorazrednog državnog značaja – nepogrešivo prepoznaju ozbiljne države od onih drugih. Na konferenciji se razgovaralo i o saradnji. Ona je pokazala da je neizostavno učešće Srbije na svim međunarodnim radnim okupljanjima te vrste. Ne samo radi prisustva, promocije zemlje i bogaćenja stručnog iskustva, već i zbog međunarodnog pozicionisanja. Da srpska delegacija nije učestvovala na konferenciji u Kvebeku jedini predstavnik iz Srbije bio bi direktor arhiva Kosova.
U Kanadi je raspravljano o svetskoj digitalnoj biblioteci, o institucionalnom stapanju arhiva i biblioteka, o totalnom arhivu i o sličnim temama. Kako mi čuvamo sadržaje savremenih medija, recimo elektronske i digitalne dokumente, i-mejl poruke...
Pitanje može zvučati paradoksalno kada ga postavljate direktoru nacionalne institucije koji kad god pada kiša kupuje kantice jer je krov Arhiva Srbije truo i prokišnjava. Svakodnevno strepimo i da katastrofalne električne instalacije u zgradi ne prouzrokuju požar. Zbog zgrade Elektrodistribucije, faktički naslonjene na depo Arhiva Srbije, najznačajnija nacionalna institucija mogla je da bude vojna meta tokom bombardovanja. Takav nemar i nepromišljenost države koja je to pre više godina dopustila nezamislivi su, ne samo u današnjem svetu, već su bili nemogući i u Srbiji pre sto godina.
Ima li problema i sa drugim arhivima?
Kod nas je moguće da jedan državni organ preti iseljavanjem drugog državnog organa, ništa manje nego arhiva u Prokuplju koji čuva dragocenu građu za istoriju topličkog kraja. Primer Jagodine je možda još teži, jer je u gradu koji je jedan od vodećih u unapređivanju svakodnevnog života depo arhiva ugrožen do stepena rušenja. Požarevac i nema zgradu arhiva. Građa u Vojnom arhivu je do pre nekoliko meseci bila u stanju gorem nego što bi je neka okupatorska vojska ostavila za sobom, ali ne postoje ni kadrovski ni prostorni uslovi za njeno sređivanje i dostupnost, tako SPC nema zgradu za svoj arhiv...
Da se vratimo sadržajima savremenih medija?
Pitanje je u skladu sa vekom u kome živimo. Istoričari pod njim podrazumevaju redefinisanje pojma istorijskog izvora kao polaznog metodološkog stanovišta za izučavanje i razumevanje nove istorije. Srbija je za to najilustrativniji primer, jer je jedina zemlja u Evropi bombardovana posle Drugog svetskog rata, što je direktno prenošeno na najmoćnijim zapadnim televizijama. Televizijski snimak je istorijski izvor, a isti slučaj je i sa mobilnim telefonom. O elektronskoj prepisci da i ne govorimo. Za sada ne postoji zakonska obaveza arhiviranja elektronske pošte, ali čitavo kancelarijsko poslovanje u državi i odnos arhiva prema novoj vrsti izvora će morati veoma brzo i u zakonskom obliku da se prilagode današnjici. Zbog toga nam je, osim zakona o arhivima, neophodan i zakon o kancelarijskom poslovanju.
Arhiv Srbije potpisao je nedavno protokol sa Srpskom pravoslavnom crkvom o čuvanju njihove građe. U čemu je značaj te saradnje?
Srpska pravoslavna crkva i Arhiv Srbije decenijama nisu uspevali da postignu takav sporazum. Zbog toga potpisivanje protokola smatram za jedan od najznačajnijih uspeha Arhiva Srbije. Istorije srpskog društva i istorije Srbije nema bez istorije crkve, a ona nije moguća bez arhivske građe crkvene provenijencije. U pitanju je ogromna količina arhivske građe počev od 1830. godine, pa je jasno od kolikog je značaja što će ona biti spasena od propadanja, zaštićena i sređena po arhivističkim standardima.
Zna li se šta ta građa sadrži?
Siguran sam da ne postoji niko ko u ovom trenutku može da odgovori na to pitanje, ali verujem da ne postoji nijedan ozbiljan istoričar koji se neće složiti sa mišljenjem da će dostupnošću te građe nastupiti nova era za istoričare srpskog društva u 19. i 20. veku. Potpisani Protokol o saradnji Srpske pravoslavne crkve, Ministarstva kulture i Arhiva Srbije govori da je u svim trima institucijama prevladala svest o potrebi očuvanja nečega što je nezaobilazan deo našeg kulturnog identiteta i trajanja. I suštinski i simbolički taj protokol označava zajednički napor države i crkve na planu izgrađivanja i obuhvatnijeg razumevanja kulturnog identiteta, kritičkog tumačenja prošlosti i otvorenosti prema sopstvenoj istoriji, kao i prema društvenim kretanjima i promenama.
Građa civilnih tajnih službi stiže od 2004. u Arhiv Srbije, ali ne može da se koristi. Da li je to Arhiv postao magacin Bezbednosno-informativne agencije?
Kao istoričar bio bih srećan da je Arhiv Srbije, kako kažete, postao „magacin” za građu tajnih službi, ako ne ranije, bar 1989. ili 1990. godine. Ipak, to se nije dogodilo. Danas mogu da izrazim zadovoljstvo što se razumevanjem čelnih ljudi BIA veliki deo te građe nalazi tamo gde joj je mesto u svakoj demokratskoj državi. Nisam srećan što moram da kažem da ću uskoro biti primoran da zaustavim prijem te građe, jer u svojim depoima nemamo više nijedan metar kvadratni slobodnog prostora za njen smeštaj.
Šta su prioritetni projekti Arhiva Srbije?
Arhiv se danas nalazi pred velikim obavezama – da nadoknadi propušteno i da istovremeno uhvati korak sa savremenim kretanjima u svetu. Meni kao direktoru danas je lakše nego što bi mi to bilo pre nekoliko godina, jer je Istorijski arhiv Beograda već utro put vraćanju dostojanstva arhivu kao instituciji i pokazao kako se rade ozbiljni projekti. Zato će se naša dva arhiva uskoro naći na zajedničkom projektu „Istorija Srbije u 19. i 20. veku – dokumenta” u koji će biti uključeni i svi arhivi u Srbiji. U pitanju je megaprojekat, u 12 do 15 tomova, za koji očekujem da će i u Ministarstvu kulture biti tretiran kao kapitalan.
Već je započet projekat objavljivanja prvog toma građe o Srbima iz moskovskih arhiva od 15. do 19. veka. U Arhivu Srbije će uskoro biti formiran i lični fond dr Zorana Đinđića. Trenutno sređujemo i arhivsku građu na Hilandaru, zatim građu Budimske eparhije u Sentandreji i građu Srpske pravoslavne crkvene opštine u Trstu.
Slobodan Kljakić
[objavljeno: 21/01/2008.]
