Izvor: Politika, 02.Sep.2013, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Megdandžija bez titule i vlasti
Jovan Petrović Kursula bio je neobičan junak, borio se u mnogim bitkama protiv Turaka a megdane uvek dobijao. Titulu vojvode od Karađorđa nije prihvatao govoreći da ga vlast i upravljanje ne privlače
Kraljevo – Ovog leta navršava se dva veka od smrti Jovana Petrovića Kursule, o kome se u Srbiji malo zna a reč je o jednom od najvećih srpskih megdandžija i pravednika. On nema mesto kakvo zaslužuje, ni u legendama ni u udžbenicima pa je ovih dana iz štampe izašla >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << knjiga-spomenica o Jovu Kursuli, koji je živeo od 1768. do 1813. godine.
Autor knjige je dr Milan Matijević, predsednik Društva za negovanje oslobodilačkih ratova Srbije „Jovo Kursula“ u Kraljevu, koje je proteklog vikenda, sa Srpskom pravoslavnom crkvom, u Cvetkama kod Kraljeva, prigodnim programom podsetilo na ovog junaka.
Jovan Petrović Kursula je rođen je u današnjoj Donjoj Gorevnici kod Čačka, a nije dugo živeo, upokojio se pre 45. rođendana. Jovanov otac Velimir takođe je umro mlad pa se majka Magdalena (rodom iz Crne Gore, od Drobnjaka), preudala u selo Cvetke kod Kraljeva za udovca Ivana Topalovića. Taj, Jovanov očuh dečaku je omogućio bezbrižno detinjstvo u Cvetkama, gde i danas žive Kursulići koji se smatraju njegovim potomcima.
Prema legendi, Jovan Petrović se još kao dečak odlikovao hrabrošću, u lovu je toljagom koju je nosio o ramenu ubio vuka. Pored toga što je bio junačan bio je i ponosan, nikada nije trpeo poniženja i nepravdu, nije voleo da vlada i komanduje pa je često dolazio u sukob sa turskim kabadahijama. Tako je, jedne noći, iz osvete ubio subašu Omera iz Miločaja, koji je ubio njegovu strinu Jelenu. I, to je bio kraj Jovanovom mirnom životu, jer on onda beži u hajduke.
Otuda se 1804. godine, kada je Karađorđe podigao Prvi srpski ustanak, se sa svojim drugovima priključio borbi protiv Turaka. Pripadao je četi Lazara Mutapa sa kojom je učestvovao u svim važnijim bitkama tog doba: na Rudniku, za Karanovac (Kraljevo), na Crnom vrhu kod Kragujevca.
Njegovo junaštvo i megdani sa Turcima prepričavani su usmeno i opevani u pesmama, jer je i među samim ustanicima bio najčuveniji megdandžija. Kada nije bilo bojeva, Jovan Petrović bi, braneći srpski narod, presretao Turke pljačkaše i presuđivao im na licu mesta.
Borio se hrabro a nije voleo da bilo kome komanduje i zato nikada nije dobio neko starešinstvo. Od Karađorđa je odbijao titulu vojvode tvrdeći da ga vlast i upravljanje ne privlače ali ga je vožd naročito uvažavao i uvek „računao“ u rangu sa vojvodama.
Kursula je, kaže legenda, uvek jahao dobre konje i uglavnom se borio jašući. A, od svih svojih konja najboljom je smatrao neobičnu kobilu, kao trava zelene boje koju je od milošte zvao Strina. A, prema pisanju Sime Milutinovića Sarajlije, ovaj megdandžija Strinu je dobio lično od Karađorđa.
Posle jednog boja ostao je bez svog vranca, a vožd ga je ubrzo pozvao u Topolu pa Jovo odlučuje da tamo ode peške. Tu je na poklon od Karađorđa dobio arapsku zelenu bedeviju od koje se sve do smrti nije odvajao. Na njoj se borio i u boju na Varvarinu 1810. godine, tj. u krvavoj bici kada se srpski vožd Karađorđe borio protiv Turaka sa 18 srpskih vojvoda, ruskim komandantom grofom Orgurom i 700 Rusa.
Kursula je retko upotrebljavao vatreno oružje, u bitku i na megdane je išao sa sabljom o ramenu, pa je tako bilo i tamo na Varvarinskom polju u jednom, najčuvenijem njegovom dvoboju sa crnim Arapinom.
Posle toga, prema jednoj od verzija je i dobio nadimak Kursula, rekavši Karađorđu, pošto niko nije smeo: „E, pa dobro, gospodaru, ja ću ići Turčinu na megdan, jer je i Bog mene odredio da se kusuram s Turcima“. Posekao je protivnika, a od tada ga vojska i starešine prozvaše „Kursulija-Kursula“.
Tokom 1813. godine, poslednje u svom životu, Jovo Kursula je gotovo sve vreme bio u Deligradu. Prema starom kalendaru na Preobraženje tu je, u boju sa Turcima, Kursula zadobio 17 smrtnih rana, od kojih je najteža bila ona od udarca otrovnog koplja koje se zalomilo na njegovoj plećki.
Saborci su ga ranjenog smestili u lesu od pruća u kojoj su ga, do njegove kuće u Cvetkama, nosila dva konja. Živeo je još deset dana, a onda se najveći srpski megdandžija upokojio, po starom kalendaru 29. avgusta 1813. godine.
U znak uspomene na Jovana Kursulu u Kraljevu danas jedna osnovna škola nosi njegovo ime. Tu postoji i Kursulina bista kao i u kraljevačkom parku Pljakin šanac.
Miroljub Dugalić
objavljeno: 02/09/2013
