Izvor: Politika, 15.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Januar nije krivac za depresije
„Januar je najdepresivniji mesec”, poruka je kojom nas mediji „bombarduju” prvih posleprazničnih dana, uz objašnjenja da je to zbog mnogo novca koji smo potrošili, zato što praznici nisu ispunili očekivanja, pa se umesto srećnim i zadovoljnim ljudi osećaju usamljeno, napušteno, prazno...
Profesor dr Miroslava Jašović-Gašić, psihijatar i direktor Instituta za psihijatriju Kliničkog centra Srbije, dobar poznavalac tajni depresije, kaže za „Politiku” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da je istina da postoji veza između praznika i psihičkih tegoba, ali da, ipak, teško da može da se kaže da je januar najdepresivniji mesec u godini.
– Osobama koje su već imale depresivne epizode, ili onima koji u sebi nose određeni karakterni pesimizam, koji će uvek reći da je čaša poluprazna, a ne polupuna, svi događaji koji su u vezi sa slavljem i veseljem još više utemeljuju osećaj usamljenosti. Takođe, postoje osobe koje imaju sezonske depresije i ti ljudi reaguju na promene klime, pa i zimsko doba, kada je dan kratak. Međutim, to je uvek individualna specifičnost i ne treba je generalizovati – kaže profesorka Jašović.Dodaje da je reč o različitim poremećajima raspoloženja i emotivnosti, ali i da je danas „moderno biti depresivan”.
Pravu depresiju, kao i vrlo česte anksiozne poremećaje pacijenti i njihove porodice, pa čak i lekari opšte prakse, teško i prepoznaju i prihvataju. Zato se samo 18 odsto osoba sa anksioznim poremećajima i depresijama leči adekvatno – tačno određeni lek primaju u optimalnoj dozi, imaju psihijatrijsku podršku, znači dobru saradnju sa lekarom psihijatrom, znaju da ovu bolest, baš kao i svaku drugu, prihvataju i njihovi bližnji u porodici i kolege na poslu. Nažalost, kod nas je odlazak psihijatru i dalje sramota i nešto što se krije od poznanika ili kolega na poslu.
Depresije spadaju u afektivne poremećaje sa najvećom suicidalnošću: oko 17 odsto depresivnih pokuša samoubistvo barem jednom u životu.
U toku života čak 45 odsto ljudi ima neke depresivne simptome. Znači, zbog gubitka sebi datog cilja ili voljene osobe može biti tužan, utučen, neraspoložen,bezvoljan, razdražljiv, nezadovoljan, nesposoban da radi, druži se sa ljudima...
– Kod nas su veoma česti različiti anksiozni poremećaji, koji su srodni depresijama po uzroku i manifestacijama i u velikoj meri se i preklapaju. Neretko psihijatru pacijenti stižu tek pošto su prethodno obišli čak i 20-30 lekara različitih specijalnosti, jer su simptomi anksioznosti vrlo česti kod naših ljudi. Simptomi su: strah i različite psihosomatske manifestacije, poremećaji sna, apetita, ali i psihički ekvivalenti kao što su nervoza, osećaj nemira... Razne su vrste anksioznih poremećaja – od strepnje, koja je prva stepenica uznemirenosti, a ispoljava se kroz osećaj straha i zabrinutosti ili često sa predubeđenjem da će se nešto loše dogoditi. U anksiozne poremećaje spadaju i razne fobije, napadi panike, kao jedno od najbolnijih iskustava, na primer, kada osoba misli da će umreti od srčanih tegoba – pojašnjava dr Jašović.
Šta će izazvati anksiozni poremećaj, praktično se nikada ne zna. I tu smo različiti. Doktorka kaže da je anksioznost najčešće reakcija na neki spoljni ili unutrašnji stresor, mada ni uticaj genetike nije beznačajan. Nekada se anksioznost javi pred neki odlučujući momenat u poslu, važan sastanak ili javni nastup, ali je tada objašnjiva i adekvatna, a i traje kratko.
Ali, kada se jedna osoba suoči sa pretnjom gubitka posla, razvodom, nekom traumatičnom spoljnom situacijom, anksioznost može da postane psihički poremećaj koji traži pažnju stručnjaka, jer takva osoba postaje nesigurna, oseća strah, ima zastrašujuće viđenje budućnosti, da nešto neće biti u redu i to mora da bude prepoznato kao problem. Naša sagovornica kaže da većina lekara kod nas ne prepoznaje signale anksioznosti i depresije, pa često pacijenti dobijaju manje količine leka od optimalne za normalno funkcionisanje. Primećuje da je na Zapadu ovaj problem odavno u sferi rešavanja lekara opšte prakse, a kod nas ovi pacijenti dugo lutaju dok ne dođu do odgovarajućeg stručnjaka, psihijatra.
Naša sagovornica kaže da danas postoji široka lepeza lekova za lečenje anksioznosti, kao i za depresije, naravno uz odgovarajuću psihoterapiju, ali da lekove nikada ne treba uzimati na svoju ruku.
– Osobe sa ovim problemima treba da znaju da mogu da vode normalan život i da rade. Nigde u svetu se, izuzev u teškim slučajevima, takvi pacijenti ne hospitalizuju. Čovek mora da nauči da živi sa svojim malim nesavršenostima. Anksiozni poremećaji ne uključuju radnu nesposobnost i tu sa našim pacijentima često nailazimo na nevolje, jer im je teško da prihvate da to nije razlog za penzionisanje. Eventualno teške depresije, koje se ponavljaju, vode ponekad u invalidnost i nesposobnost za rad – objašnjava dr Jašović-Gašić.
[objavljeno: ]
