Izvor: Press, 11.Sep.2010, 23:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dok se Bošnjaci svađaju, Srbi stradaju
Poslednji događaji u Novom Pazaru uznemirili su Srbe, koji se plaše da će platiti danak verskog i političkog sukoba između ovdašnjih muslimana
Raška oblast je bure baruta čiji fitilj uveliko dogoreva! Iako u Novom Pazaru i okolini nisu zabeleženi sukobi na etničkoj osnovi, iako su Bošnjaci zaokupljeni svojim političkim i verskim razmiricama, ovdašnji Srbi strepe da će postati kolateralna šteta jer u Sandžaku ponovo govore da im >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << je najveći neprijatelj - Beograd.
Zato smo se zaputili u Novi Pazar da vidimo kako ondašnji Srbi gledaju na sukobe između Bošnjaka. Otišli smo u četvrtak, na veliki muslimanski praznik Bajram, očekujući da će ljudi opuštenije progovoriti o svemu što ih tišti, a zatekli smo sablasno prazne ulice, zatvorene lokale i kafiće i retke bilborde dobrodošlice, doduše ispisane na turskom.
- Ovdašnji Srbi nemaju čega da se plaše - uverava nas Fikret Ademović, jedan od retkih Bošnjaka koji pristaje da govori za „beogradske" novine. - S njima nikada nije bilo problema, čak i ne pamtim da se dogodio neki zločin u kome je musliman ubio Srbina ili obrnuto. Ako s nekim imamo problema, to je zvanični Beograd i njegova politika, ali i sa našim ministrima iz Sandžaka koji su se potpuno odrodili i zaboravili na naše nevolje.
Ostaju sami
Dok sedimo u parkiću pored reke, nadomak Islamskog fakulteta, Ademović ne želi da kaže u kojoj se džamiji jutros klanjao, Zilkićevoj ili Zukorlićevoj, ali potvrđuje da se po verskim i političkim pitanjima mnoge porodice raslojavaju, da otac sinu okreće leđa i da ni sam ne zna na šta će na kraju ovo da izađe. Ne pristaje, takođe, ni da se fotografiše za novine jer, kako sam kaže, ko zna šta ćemo sutra da napišemo, pa će on naposletku da ispadne grbav.
I dok muslimani, svi odreda, ne žele nikakvo slikanje, ovdašnji Srbi mole čak ni da im se ime ne pominje. Razumite nas, kažu, vi odlazite, a mi ostajemo, ko zna šta bi neko sutra mogao da nam kaže ili učini. I upravo ova molba najbolje govori o teskobi i strahu u kojem žive Srbi u Novom Pazaru.
- Istina je da incidenata i sukoba na etničkim osnovama skoro da nije ni bilo, ali se plašimo da je to pitanje samo stvar trenutka - kaže Srbin u jednom od retkih kafića otvorenih za Bajram. - Bošnjaci se glože među sobom, ali mislim da je svima na umu isti cilj. Žele autonomiju, ali kakvu i koliku, teško je reći.
Bošnjaci se međusobno svađaju i u političkom smislu se svrstavaju uz Rasima, Sulejmana ili Muamera, dok se po verskim pitanjima dele na „Zilkićeve" i „Zukorlićeve". Stiče se, međutim, utisak da muftija Islamske zajednice Muamer Zukorlić, koji zvanično nije političar, a još manje vrhovni poglavar muslimana u Srbiji, niže pobede na oba polja. Na nedavnim izborima za nacionalno veće njegova Bošnjačka kulturna zajednica osvojila je rekordnih 49 odsto glasova, do nogu potukavši pristalice Rasima Ljajića, čija stranka, potpomognuta srpskom listom, i dalje vlada u Novom Pazaru. A ovi rezultati, saglasni su svi, najbolje ilustruju trenutno raspoloženje Bošnjaka.
Većina bi, dakle, za muftijom, njegovim rečima i obećanjima, premda malo ko zna gde bi ih on poveo ili mogao odvesti. Zukorlić stalno ponavlja da su Bošnjaci u Sandžaku ugroženi, poziva strane posmatrače i insistira na razgovoru sa zvaničnim Beogradom dok, kako sam kaže, ne bude kasno. Jedino što ne kaže sa kim bi i o čemu razgovarao, jer je prošle nedelje odbio razgovor sa gradonačelnikom Novog Pazara Mehom Mahmutovićem, jer navodno nije njegov nivo?! Ko jeste, zavisi prvenstveno od njegovih političkih ambicija, a one su, zasad, prilično „uvijene u oblande".
Svako u svoje radnje
A ovdašnji Srbi, očigledno, više su zastrašeni onim što su već imali priliku da gledaju, nego onim što se realno dešava u njihovom okruženju. Ipak, daleko od toga da je baš sve idealno kako bi sandžački lideri želeli da predstave u javnosti. Tako, na primer, u centru Pazara, u pešačkoj zoni, skoro da i nema lokala ili kafića koji su u vlasništvu Srba.
- Niko nam ne brani da ih otvorimo, ali svako zna da bi to bio zaludan posao - kaže nam gost u kafani „Srbija", lokalu skrajnutom u delu Varoš male, kvartu koji pretežno nastanjuju Srbi. - Šta god da otvorite, zatvorićete posle šest meseci, jer vam niko tu od Bošnjaka neće zagaziti. Neki imaju svoje razloge, a drugi, opet, ne smeju od svojih sugrađana, plašeći se da ih neko ne vidi.
S druge strane, povremeno se dešavaju i ozbiljni incidenti poput onih kada je sa jarbola ispred Osnovne škole „Desanka Maksimović" skinuta i zapaljena srpska zastava ili kada je, nedavno, kamenovan autobus „Nišekspresa". Doduše, u oba slučaja vinovnici su brzo otkriveni i uhapšeni. I zato, kad malo zagrebete ispod površine vidite jednu stvar koja ih sve zajedno muči: siromaštvo.
Jer Novi Pazar je svojevremeno doživeo pravi ekonomski bum zahvaljujući, pre svega, kombinaciji šverca, sankcija i preduzetničke preduzimljivosti, ali je zbog otvaranja novih tržišta, svetske ekonomske krize i nelojalne konkurencije privredni život praktično zamro.
To se danas najbolje vidi po nadaleko čuvenoj robnoj pijaci, koju su nekada opsedali kupci džinsa iz svih krajeva bivše Jugoslavije i Turske, a od koje danas postoje samo tužno usamljene tezge. Danak neuspešnim privatizacijama plaćaju i brojne firme, pa su štrajkovi i protesti radnika „Trikotaže" i Tekstilnog kombinata „Raška", fabrike obuće „Ras", industrije nameštaja i mnogih drugih kolektiva ovde svakodnevna pojava. Skoro 22.000 ljudi je bez ikakvih primanja, što je bezmalo polovina radno sposobnog stanovništva. Prosečna plata zaposlenih je oko 24.000 dinara, ali kako statistika „ne zahvata" gladne, situacija je mnogo gora. Uz sve to, cveta trgovina narkoticima i to je, kažu, danas jedina delatnost u Pazaru koja donosi sigurne prihode.
U takvoj situaciji zapaljiva retorika muftije Muamera Zukorlića ovde pronalazi plodno tle. Podatak da cela Srbija grca u privrednim problemima za Bošnjake ne predstavlja utehu. Čini im se da bi dobijanjem autonomije rešili sve probleme, iako i među njima ima onih koji znaju da je prvenstveno reč o političkim ciljevima. S druge strane, Srbi nemaju čak ni tu, lažnu nadu.
