Izvor: Glas javnosti, 31.Dec.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Globalni „cunami“ sa Volstrita
Svaka godina iznedri događaje koji joj daju pečat. Godina 2008. ostaće zapamćena kao godina koja je na površinu izbacila događaje koji će dati pečat narednim godinama i procesima dugog trajanja. Ovo se ponajpre odnosi na one skrivene opruge američke ekonomije i globalne hegemonije koje su rezultirale slomom Volstrita i proizvele „cunami“ globalne ekonomske krize koja će, kao što se već vidi, izazvati i dalekosežna politička i geopolitička tumbanja na planeti.
Amerika >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << već više nije što je bila i sebi ne može dozvoliti sve što je dosad sebi dozvoljavala. To je pokazala i kontra sa kojom je na Kavkazu suočio ruski rukovodeći tandem Medvedjev - Putin. Uostalom, na opadanju američke superhegemonije bio je i jedino moguć dolazak Baraka Obame u Belu kuću.
U najvažnije događaje u svetu 2008. neizostavno su se, na svim meridijanima, u vrh „plasirali“ - globalna ekonomska kriza, izbor Baraka Obame za predsednika SAD, novi ruski tandem Medvedjev - Putin, vojni konflikt Rusije i Gruzije, zemljotres u Sečuanu... Ali, u deset naj-događaja mnogi vodeći listovi i agencije su - s pravom - uvrstili proglašenje nezavisnosti Kosova i hapšenje i izručenje Radovana Karadžića Hagu. I na Glasovoj listi najvažnijih događaja u svetu 2008. su oba naša „slučaja“, s tim što o njima opširnije objavljujemo na unutrašnjim stranama lista.
Glasova lista događaja godine u svetu 2008. izgleda ovako:
1. Globalna ekonomska kriza
Amerikanci glavni krivci
Ujedinjene nacije još u maju su saopštile da se svetska ekonomija „tetura na ivici provalije“ i da su SAD glavni krivac.
U 2008. godini počela je najveća finansijsko-ekonomska kriza od tridesetih godina prošlog veka, a „seme zla“ posejano je u SAD, kad je krenula ekspanzija hipotekarnih kredita sa kamatama privlačnim za veliki broj ljudi. Pokazalo se, međutim, da mnogi ne mogu da vrate uzete kredite, što je malo po malo počelo da nagriza finansijske kolose u Volstritu. A onda se dogodilo ono što je bilo neizbežno: urušile su se mnoge banke, osiguravajuća društva i druge američke finansijske institucije.
U septembru je počeo pravi dar-mar - krahom američke investicione banke Liman braders. Potom je usledio i drugi - smanjenjem rejtinga Američke internacionalne grupe (AIG), najveće svetske institucije za osiguranje. Za kratko vreme krahiralo je pet američkih investicionih fondova. Kao lavina, počele su da padaju i druge dotad moćne institucije. Velika ekonomska kriza se munjevito širila. Američka vlada izdvojila je ogromna sredstva - 700 milijardi dolara - da bi spasla finansijski sistem opterećen dugovima i da bi delom otkupila nenaplative hipotekarne zajmove.
Po sistemu spojenih sudova, u eri pre svega finansijske globalizacije, „cunami“ krize je posle SAD počeo da udara u sve važnije svetske ekonomije, povlačeći za sobom probleme u različitim velikim proizvodnim celinama, pre svega u auto-industriji.
I pored silnih stotina milijardi dolara i evra, koje su najmoćnije države „upumpale“ da bi spasle što se spasiti može, udar globalne krize tek će u 2009. biti jasno vidljiv u mnogim zemljama sveta i negativno se odraziti na standard običnih ljudi.
Sve u svemu, svedoci smo kraja jedne epohe i početka nove.
2.Izbor Obame za predsednika SAD
„Crna“ tačka na Bušovu eru
SAD su dobile prvog predsednika afroameričkih korena, Baraka Obamu. Kandidat demokrata senator Obama pobedio je na predsedničkim izborima u SAD, postavši prvi crnac u istoriji te zemlje koji je dobio predsedničku trku. Obama stupa na dužnost u složenim okolnostima ne samo za SAD, već i u periodu kada ceo svet trese globalna ekonomska kriza, čija „kolevka“ su bile Sjedinjene Države.
Dolaskom Obame Amerikanci polažu velike nade za obnavljanje unutrašnje politike, a mnoge zemlje - da će biti pozitivnih izmena u spoljnopolitičkom kursu SAD.
Odlazeća godina bila je, istovremeno, poslednja za američku administraciju predvođenu Džordžom Bušom Mlađim. Nekada, neposredno posle terorističkih napada u NJujorku i Vašingtonu i posle početka „rata protiv terora“, 43. predsednik SAD koristio se značajnom podrškom građana, ali se na kraju drugog njegovog mandata situacija potpuno promenila - rejting Buša pao je do istorijskog minimuma.
Svakako da značajnu ulogu u padu njegovog rejtinga imaju ekonomske teškoće, ali ključni razlog nepopularnosti i dalje leži u oblasti spoljne politike. Nije slučajno da je važan punkt predizborne platforme Baraka Obame, koji će biti sledeći domaćin Bele kuće, bio brzo povlačenje američkih vojnika iz Iraka. To ne znači, međutim, da se „rat protiv terorizma“ koji je započeo Buš istovremeno završava. Naprotiv, u Obaminom timu planiraju da antiterorističke napore još intenziviraju. Demokrate smatraju da se poslednjih godina američka administracija nedovoljno borila protiv Al Kaide, koja je sa svojom mrežom posle 11. septembra postala najveći neprijatelj Amerike.
Uprkos očekivanjima građana, Buš nije uspeo da uhvati Osamu Bin Ladena i pristalice „teroriste broj 1“ nastavljaju da vrbuju nove regrute i stvaraju ćelije i filijale na raznim stranama sveta.
Da bi ispravili situaciju, nove vlasti obećavaju, okončanjem vojnog prisustva u Iraku, da će se s novom snagom baciti na Avganistan, posebno na granicu s Pakistanom, gde se, kako misle obaveštajne službe, nalazi glavni vrh Al Kaide. Amerikanci su u Avganistanu u početku brzo razjurili talibane po zemlji, ali se sada situacija promenila. Sve češće ginu američki i saveznički vojnici (500 američkih, a sa koalicijom približno hiljadu).
Irački premijer je objavio da će Amerikanci otići do kraja 2011. godine. Međutim, američko prisustvo u Iraku može se završiti i ranije - ako Obama ostvari svoje obećanje o odlasku u roku od 16 meseci. SAD su u Iraku od invazije 2003. do sada izgubile 4.000 ljudi, a materijalna šteta procenjuje se na nekoliko triliona dolara.
Mada razmatranje roka povlačenja američkog kontingenta iz Iraka i politički procesi koji su s tim u vezi imaju ogromni značaj, u odnosima Vašingtona i Bagdada najviše će se pamtiti, kuriozitetni incident krajem godine. Američki predsednik je 14. decembra neočekivano počeo oproštajnu turneju, uključujući u svoj program boravak u Bagdadu i Kabulu. Na pres-konferenciji u Iraku, koju je Buš držao sa iračkim premijerom Al Malikijem, jedan od novinara, reporter tv-kanala „Al Bagdadija“ Muntadar al Zajdi, gađao je Buša cipelama - što se smatra velikom uvredom. „Evo ti oproštajnog poljupca od iračkog naroda, pseto! Ovo ti je za udovice, siročad i one koji su ubijeni u Iraku“ vikao je Zajdi na arapskom dok je bacao cipele prema Bušu, koje su preletele iznad glave američkog predsednika, posle čega su novinara pripadnici službe bezbednosti oborili na pod.
Al Zajdi je uhapšen (njegov brat kaže da su mu polomili rebra) i preti mu dugogodišnji zatvor.
3. Rat u Južnoj Osetiji
Kontra sa Kavkaza
U noći 8. avgusta, kada je u Pekingu trebalo da se otvori Olimpijada 2008. gruzijska vojska počela je masovni artiljerijski napad na Chinvali - prestonicu tada još nepriznate republike Južna Osetija, koju Tbilisi smatra svojom autonomijom. Zatim su gruzijska oklopna tehnika i pešadija krenule u juriš na grad. Tog istog dana Rusija je, da bi zaštitila svoje mirovne snage koje je imala tamo i građane u toj republici, čija su većina ruski državljani, počela „operaciju nametanja mira Gruziji“. Aktivna bojna dejstva okončana su 12. avgusta, kada je Rusija zvanično objavila da je operacija uspešno završena.
Rezultat gruzijske agresije bio je da je Chinvali ozbiljno razrušen, poginulo je stotine mirnih građana i mirotvoraca.
Rusija je 26. avgusta priznala nezavisnost Južne Osetije i Abhazije. Kao odgovor Gruzija je prekinula diplomatske odnose s Rusijom i objavila svoj izlazak iz Zajednice nezavisnih država. Sve ovo se događalo na fonu informativne kampanje, u okviru koje je rukovodstvo Gruzije nastojalo da za svoje sopstvene akcije - s namerom da otcepljeni region vrati pod svoj suverenitet - prebaci krivicu na Rusiju i Južnu Osetiju.
4. Nezavisnost Kosova kao opasan presedan
Bušova lažna država
Do sloma Volstrita svemoćni „daljinski upravljač“ Vašingtona 17. februara je na vanrednoj sednici kosovskog parlamenta, lansirao Deklaraciju o nezavisnosti Kosova.
Albanske vlasti u srpskoj južnoj pokrajini Kosovo i Metohija, uz podršku SAD i vodećih zemalja Evropske unije, jednostrano su proglasile nezavisnost Kosova od Srbije. Srbija i Rusija odbacuju da priznaju Kosovo kao nezavisnu državu, tvrdeći da jednostrani korak pokrajine proglašavanjem njenog novog statusa grubo krši norme međunarodnog prava.
Da Vašington i Volstrit nisu klecnuli, i da Rusija ratom u Južnoj Osetiji nije već bila ostvarila delimični geostrateški revanš, pitanje je da li bi nezavisnost Kosova pod američkim pritiskom dosad priznalo samo 50 zemalja, među kojima četiri bivše jugoslovenske republike - Hrvatska, Slovenija, Makedonija i Crna Gora. „Cunami“ je delu međunarodne zajednice pomogao da shvati da je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova opasan presedan na račun međunarodnog prava i budućnosti sveta.
5. Irsko „ne“ Lisabonskom ugovoru
Otpor EU federaciji
Irci su na referendumu 12. juna rekli NE Lisabonskom ugovoru, reformi EU koji je od 1. januara 2009. trebalo da omogući lakše funkcionisanje Unije i otkloni institucionalne prepreke za njeno dalje širenje. Irsko „ne“ otvorilo je institucionalnu krizu u EU jer Lisabonski ugovor ne može da stupi na snagu dok ga ne ratifikuje svih 27 članica. Glavni irski zahtevi odnose se na vojnu neutralnost zemlje, njenu fiskalnu autonomiju, a Irci traže i da se ne dovodi u pitanje zabrana abortusa i da ostane sadašnji princip da svaka zemlja EU ima svog komesara.
6. Masovni rušilački neredi u Grčkoj
Požar za Zapad?
Masovne demonstracije i neredi u Grčkoj počeli su nakon što je 6. decembra u sukobu policije sa grupom anarhista ubijen 15-godišnji Aleksandros-Andreas Grigoropulos. Anarhisti, omladina levičarski nastrojena i studenti četiri dana i pet noći rušili su grčke gradove, palili radnje i banke, tukli se s policijom.
Postepeno vlasti su uspele da dovedu situaciju pod kontrolu, mada ulične manifestacije još sporadično traju. Zvanična procena štete koju su načinili anarhisti iznosi više od 200 miliona evra.
U pozadini svega bi mogla biti organizovana akcija rušenja konzervativne vlade Nove demokratije Kostisa Karamanlisa. Neki analitičari misle da se Karamanlis zamerio Vašingtonu što je kupio rusko oružje i što je stavio potpis na izgradnju gasovoda „Južni tok“.
Događaji tako masovni u evropskim državama su retkost. Slični su bili samo neredi u Francuskoj, pre tri godine
Neki ozbiljni ljudi već se pribojavaju da su grčki masovni nemiri - i zbog globalne krize - moguća sutrašnjica za dobar deo zemalja Evropske unije.
7. Tandem Medvedjev - Putin
Dvoglavi Petar Veliki
Ubedljiva pobeda apsolutnog favorita za šefa ruske države Dmitrija Medvedjeva, prvog potpredsednika vlade Rusije, nije predstavljala nikakvo iznenađenje.
Medvedjeva je za svog naslednika izabrao upravo Putin, kome je isticao drugi predsednički mandat, ali je prihvatio mesto premijera. Na samom početku te kombinatorike se spekulisalo da će Medvedjev, predlogom izmene ustava, prokrčiti put Putinu ka trećem predsedničkom mandatu. To se krajem godine i dogodilo - Medvedjev je predložio, a ruska Duma usvojila, amandmane na Ustav prema kojima se mandat predsednika države produžava sa četiri na šest godina, a poslanika Dume sa četiri na pet godina.
Tandem Medvedjev - Putin danas već zajedno igra ulogu savremenog Petra Velikog. Uskoro bi se u toj ulozi mogao ponovo naći samo Putin. U Moskvi se, naime, smatra da se pomenutim ustavnim promenama utire put premijeru Putinu za ponovni dolazak na mesto šefa države, i to na rok od šest godina.
8. Hapšenje Radovana Karadžića
Neki bi da hapse i RS
Kao i lažna „država Kosovo“ i hapšenje Radovana Karadžića istovremeno mora da bude i na top-listama svetskih i domaćih događaja 2008.
Planetarna medijska mašina usijala se javljajući 22. jula pod oznakom „hitno“ o privođenju ratnog lidera i prvog predsednika Republike Srpske. U vodećim zapadnim prestonicama osetilo se radosno uzbuđenje koje je u svojoj pozadini imalo računicu da se odvođenjem Karadžića u Hag konačno stavlja tačka na sve ono za šta odgovornost u krvavom bosanskom ratu i tragediji leži na tim prestonicama, NATO i tzv. međunarodnoj zajednici. A u Sarajevu i Zagrebu probudila se zapretena nada da se sa „doktorom Draganom Dabićem“ u Hag odvodi i Republika Srpska.
9. Katastrofalni zemljotres u Kini
Fatalni Rihter u Sečuanu
U kineskoj provinciji Sečuan u maju se dogodio najjači zemljotres u poslednjih nekoliko godina sa magnitudom od 8 stepeni Rihtera. Udar podzemne stihije odneo je najmanje 69 hiljada ljudi, dok se 18 hiljada sve do sada vodi kao nestali. Šteta od zemljotresa prelazi 150 milijardi dolara.
10. Divljanje pirata
Somalija „pomorska sila“
Piratstvo u vodama severozapadnog dela Indijskog okeana i Adenskog zaliva postali su realna pretnja međunarodnoj bezbednosti. Plen koji su gusari dobili od otkupa procenjuje se na iznos od 30 do 150 miliona dolara. Trenutno duž obala Somalije zemlje Evropske unije izvode antipiratsku vojno-pomorsku operaciju „Atalanta“, tamo već patroliraju brodovi drugih zemalja. Savet bezbednosti UN je odlučio da intervencije protiv pirata mogu da budu ne samo na moru, već i na kopnu i u vazduhu, ali zasad takve operacije još nisu planirane.
