Izvor: Politika, 14.Apr.2012, 00:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako doživeti stotu
Koji je tajni recept za dugovečnost i kako proći kroz sve životne uspone i padove, lepe trenutke i probleme govore oni koji su životno iskustvo sakupljali ceo vek – Antonija – Tonka Nikolić i Đura Ignjatović, među najstarijim žiteljima Beograda. Antonija za dva meseca puni 103 godine, a Đura će 22. aprila ući u 102. Proživeli su ratove, izgradnju zemlje, smene političara, modernizaciju, vreme bez mobilnih telefona...
Antonija, najstarija žiteljka Zvezdare, nije očekivala >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da će dočekati ove godine, ali „povukla je”, kaže, na tetku koja je „dogurala” do 105. O Đuri, vernom stanovniku Vračara, „Politika” je pisala kada je proslavljao stoti rođendan. I tada je rekao da ne vidi ništa neobično u tome što je doživeo stotu: „Dugovečan mora biti čovek koji živi pristojno i ne zanemaruje fiskulturu”.
1. Šta bi omladina trebalo da radi da doživi vaše godine?
2. Kakva je današnja politička scena u odnosu na pre 50, 60, 70… godina?
3. Šta mislite o modernizaciji, mobilnim telefonima, kompjuterima?
4. Kako ste nekada slavili Uskrs?
1. E, to je priča duga ceo vek. Treba solidno da žive, da ne preteruju ni u čemu. Da rade i postupaju smireno, po redu i pravilima. Ne smeju nikada da zapostave fiskulturu. Treba da se druže. Vremena su druga bila, a sada sve funkcioniše na brzinu. Vrednosti su se izgubile, a to uništava čoveka.
Bitno je da, kao i ja, redovno troše med – tri kašike ujutro i tri uveče.
2. Tu temu rado preskačem. To je nebitno. Kapacitetpluća bi me izdao kad bih o tome pričao. Šta o tome, sine, ima da se kaže? Za političare nikada nisam mario. Volim pesnike, poeziju, klasičnu muziku i svoju ženu.
3. Sve je to veliko dangubljenje. Internet me ne interesuje. Učinio je da ljudi ne razumeju jedni druge, a reklo bi se, danas svi sve znaju. Deca ne umeju da se druže. Svi samo telefonima komuniciraju. Sve je automatizovano, pa i emocije i prijateljstva. A mi smo pričali. Viđali se. Šetali, sastajali se i slušali se. Nisu postojali ti mobilni telefoni, a i ne znam što bismo ih koristili. Sve je napravljeno da čoveku bude lagodnije, a opet ljudi ništa ne mogu da stignu.
4. Drukčije je bilo. Momci su na Uskrs odlazili kod devojaka i nosili im parfeme. Parfemisali su ih i tako iskazivali emocije. Išli smo jedni kod drugih da čestitamo praznik. Ostajali bismo po pola sata, pa dalje. Obilazili bismo i po deset domaćinstava u toku dana. Tri dana smo ga slavili. Sada se ljudi ne posećuju, a neki kada dođu ne znaju iz kuće da izađu. Imali smo mere i stila. Nijedan praznik više nema draž. Da se poštuje sveti praznik, ne bi se tada radilo. Ljudi će ići na posao i za Uskrs, kao da je svaki drugi dan, umesto da su sa svojim porodicama.
Antonija – Tonka Nikolić
1. Neka zaobiđu alkohol, drogu i kockanje i što više da se druže. Mnogo su nervozni danas. Došlo takvo vreme, nemaju para, posla, gde da izađu... Imam petoro unučadi i dva praunučeta, vidim kako oni žive. Nije kao kada sam ja bila mlada. Organizovali smo zabave i igranke, šetali se Beogradom, nismo ulazili u tramvaj za dve stanice. Devojke se nisu dugo vodale sa mladićima, na vreme su se udavale. Sada ih ostave posle deset godina, a to utiče na zdravlje. Uvek sam se osmehivala, ali dijetu nikada nisam držala, ona uništava današnju mladež. Sve sam jela, pila kafu, ali cigarete nisam ni pogledala.
2. Drukčije se živelo u vreme kralja. Astal je bio pun mesa. Kilogram je na Jovanovoj pijaci koštao dva dinara i nikada nisam brinula šta ću da kuvam kada dođu gosti. Nekako je sve bilo mirnije, opuštenije, sporije se živelo. Ali najbolje u vreme Tita. Fabrike su radile, grad je rastao, ljudi su pevali i pravili pruge, mostove, najsiromašniji sa po petoro dece su svake godine išli na more. Samo slušam političare, znam svakog poimence i oni me iznerviraju. Ništa im ne verujem, 20 godina pričaju isto, samo napadaju jedni druge. Nikako da dočekam da dođe neki novi, mlad i pametan, da povede ovu zemlju.
3. Ne sviđa mi se to. Danas prvog komšiju ne poznajem. A nekada sam, kad nije bilo nikakvih telefona, znala sve poimence od mog Učiteljskog naselja do Cvetkove pijace. Nije bilo televizora i svako veče po nas tridesetak, posle posla, sedelo je u dvorištu, smejali smo se i igrali karte. Na ulicama gotovo da nije bilo automobila i tramvaja, a stalno sam išla u bioskop „Odeon”, „Slavija”. Oni danas, čujem, ni ne postoje.
4. Znalo se – na Veliki četvrtak u dvorište stiže janje, muškarci ga peku na roštilju, a mi žene mesimo gibanicu, gurabije, baklave, oranjaču i makovnjaču. Torte nisu postojale. Svi smo postili na Veliki petak i išli u crkvu, a sada ne mogu da se setim koliko godina nismo tamo bili. Za Uskrs smo išli u Topčider, bilo je puno ljudi.
D. J. S. – LJ. P.
objavljeno: 14.04.2012
