Izvor: Politika, 03.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istorija kao avantura
Nastavnik Goran Dujković iz OŠ „Vojvoda Radomir Putnik” predaje u ovoj školi tek tri godine i već je najomiljeniji među učenicima
Kad nastavnik istorije ima samo 30 godina, njegovo predavanje izgleda otprilike ovako: 1389. godine na Kosovu se vodio rat između dve ekipe čiji su šefovi bili sultan Murat i car Lazar. Baš zbog ovako neobičnog pričanja lekcija učenici osnovne škole „Vojvoda Radomir Putnik” vole svog nastavnika Gorana Dujkovića, pa su >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ga u anketi opštine Savski venac izabrali za najdražeg.
– On je jedinstven i ne drži uobičajenu nastavu, jer istoriju prevodi na naš jezik. To nije ona staromodna priča i dosadne godine, datumi, nizanje bitaka i imena vladara. Gradivo iz knjige u njegovoj interpretaciji je fensi i blisko nama – kaže Marija, jedna od Goranovih učenica, koja ide u sedmi razred.
A kad i „fensi” predavanje zataji, da bi zainteresovao učenike, ovaj nastavnik upotrebljava glumačko umeće. Onda im pokazuje kako su Francuzi giljotirali svog kralja, hoda kao neki od istorijskih vojskovođa ili imitira govor velikana.
– Super nam je na njegovim časovima, ali kada postanemo previše nemirni i počnemo da galamimo, on se odjednom uozbilji i počne da nas pita. Srećom, to se ne dešava često – dodaje Marija.
U ovoj osnovnoj školi, Goran Dujković predaje tri godine, a pre toga podučavao je istoriji srednjoškolce u Desetoj gimnaziji. Majicu koju je dobio za uspomenu na njih, sa natpisom „Najjači ste!”, čuva kao jedan od najdražih poklona.
– Možda sam im simpatičan i zbog mojih godina, pa me više doživljavaju kao drugara i stalno me zovu da igram sa njima košarku – kaže Dujković.
Utakmica sa istoričarem sigurno je njegovim učenicima teška koliko i kontrolni, jer nije lako ubaciti koš pored saigrača koji je visok skoro dva metra. Inspirisani njegovim časovima, đaci već imaju ideju kako da upotrebe digitalnu kameru koju su, kao i drugih pet osnovnih škola sa teritorije Savskog venca, dobili na poklon od opštine.
– Mogli bismo da snimamo časove istorije i to bi bio vrlo interesantan „rijaliti šou”. A gledaoci bi onda glasali koji im je čas bio najzanimljiviji – našalio se Miloš, učenik sedmog razreda.
Dujković priznaje da ponekad poželi da pobegne negde daleko od dečje galame, naročito kada u školi održi šest časova, a onda dođe kući gde ga čekaju njegova dva deteta, isto tako orna za igru i viku. Ipak, svaki čas za njega je nova dogodovština i avantura za koju bi želeo da nikada ne prestane.
J. Beoković
[objavljeno: 04/02/2008.]
