Izvor: S media, 05.Feb.2012, 02:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gde su nestali delovi Dražinog dosijea?
Angažman državne Komisije za otkrivanje činjenica o izvršenju smrtne kazne nad generalom Dragoljubom Mihailovićem završio je u ćorsokaku, prema kojem se, metodološki, kretao od početka. Poslednji sastanak Komisije održan je polovinom aprila prošle godine, dva meseca pre početka terenskih istraživanja na lokaciji nekadašnjeg zatvora na Adi Ciganliji.
Komisija zvanično nije ukinuta, ali je njen predsednik >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << Slobodan Radovanović, donedavni zamenik republičkog javnog tužioca, pre mesec dana detaširan u Niš, na službu u tamošnje Apelaciono tužilaštvo. Profesor Slobodan Marković, član ove komisije i, istovremeno, predsednik paralelne Komisije za istraživanje tajnih grobnica nestalih posle 12. septembra 1944. godine, rekao nam je da je Komisija „iscrpila sve podatke“,odnosno da ne može da dođe do zapisnika o streljanju niti može da identifikuje generalovo grobno mesto.
Grob Draže Mihailovića više ne postoji!
Nisu pronađeni Dražini posmrtni ostaci
Kuršumlija: Meštani hoće ulicu "Đenerаlа Drаže"
Ovi podaci iz dosijea generala Draže Mihailovića su nestali i, kako kaže naš sagovornik, ili su uništeni ili se kriju u privatnim zbirkama. U britanskim arhivama, koje je češljao baš Marković, nema validnih informacija, a velika je verovatnoća da su podaci o egzekuciji pohranjeni u arhivu sovjetskog NKVD-a koji je, u to vreme, imao moćnu ispostavu u Beogradu.
Gavrilović: Draža je gnusno ubijen
Jedini disonantni glas u prvopomenutoj komisiji dolazi od Miladina Mićuna Gavrilovića, upravnika Zadužbine kralja Petra Prvogna Oplencu. „Komisija nije radila kako valja, a ja sam insistirao da se izveštaj s poslednjeg sastanka ne kvalifikuje kao definitivni već kao ’preliminarni’, što je i usvojeno. Moglo je jasno da se oseti da je bilo političkog pritiska na pojedine članove, a to je bilo uočljivo naročito posle sastanka, kad su se ljudi raskravili. Već tri decenije istražujem okolnosti Dražine smrti i, po mom dubokom osećanju, on nije streljan već gnusno ubijen“, kaže Gavrilović.
Profesor Marija Đurić, šef terenskih istraživanja na Adi Ciganliji kaže da je forenzički izveštaj dostavljen istražnom sudiji beogradskog Višeg suda. Jedini indikativni arheološki nalazi su osamnaest čaura i jedno puščano zrno. Balističar Vlada Kostić klasifikovao je čaure u dve grupe, a za prvu je utvrdio da bi „sa velikom verovatnoćom“ mogla biti povezana „sa predmetnim događajem odnosno streljanjem“. Prema njegovoj ekspertizi čaure iz prve grupe ispaljene su iz formacijskog naoružanja vojski Kraljevine Jugoslavije i Trećeg rajha, proizvedenog u razdoblju 1932–1942. godine.
Dalje, skeniranje georadarom i arheološki, kopački zahvat pokazali su da nije bilo dubinskih poremećaja u slojevima zemljišta,odnosno da tu nije bilo pokapanja ubijenih žrtava čija bi tela, posle, bila izmeštena. Takođe, nađeno je vrlo malo kreča, u jednom, plitkom sloju, čime je poništeno opsesivno komisijsko uverenje o pokopu Mihailovića u krečnoj jami uz severni zid zatvorske ograde.
Tako smo stigli do ključnog pitanja: zašto se komisija fiksirala za fabulozni „severni zid“ odnosno za njegovu spoljnu stranu, gde se jedino kopalo i istraživalo?
Sumnjivi iskazi
Najpre, u pomenutom preliminarnom izveštaju uopšte se ne pominje izraz „severni zid“. Zatim, ako od šestorice svedoka, na čijim je iskazima komisija utemeljila sve svoje procene, zanemarimo četvoricu bivših zatvorenika adskog kazamata, dakle posrednih informatora, ostaju dvojica oficira Ozne: Slobodan Krstić Uča i neimenovani devedesetjednogodišnji oznaš.
Prvi, u svojoj knjizi, kaže da je Mihailović streljan u dvorištu zatvora, potom u dvorištu i pokopan, a onda „nekud prenet“. Drugi oznaš je locirao grobno mesto takođe u zatvorskom krugu, ali vrlo detaljno, na osnovu čega je komisija utvrdila da je to pozicija na kojoj je danas nalazi ružičnjak (uz zapadni zid zatvorske ograde).
Izostala saradnja sa obaveštajcima
Činjenica je, takođe, da ova, ipak državna komisija gotovo da nije imala asistenciju obaveštajnog državnog aparata. U referentnim arhivama dveju tajnih službi (BIA i VBA), koje su predate Vojnom arhivu odnosno Arhivu Srbije, nema dokumenata o Dražinom pogubljenju i pokopu, a VOA je obavestila komisiju da ne poseduje traženu građu. Dakle, nije učinjena ključna rekonstrukcija: ko je očerupao Mihailovićev dosije i gde bi mogli biti dokumenti o pogubljenju i mestu pokopa.
Dosije je, od 1948, bio u vojnom arhivu u Sarajevu, a 1961. završio je u kasi tadašnjeg prvog čoveka savezne policije, Svetislava Ćeće Stefanovića. Dražin dosije, ali i drugi tajni dokumenti, spakovani u ukupno sedam kutija (sve stiglo iz Sarajeva a zatečeno u Ćećinom sefu) zapečaćeni su posle Brionskog plenuma (polovinom jula 1966. godine) i označeni kao „Posebna arhiva“. Tek posle šesnaest godina, 1982, predsednik Vrhovnog vojnog suda, general Marko Kalođera, dobio je natrag, od SUP-a Srbije, ostatke Posebne Arhive, u kojoj je, od ukupno devetsto sedamdeset nedostajalo sto trideset pet dokumenata.
Politika
Pogledaj vesti o: Ceca
