Izvor: Blic, 21.Feb.2010, 01:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Manjak identiteta i višak karaktera
U prvom poluvremenu utakmice u Milanu, za koju smo znali da će biti ili dobra ili važna – ili jedno i drugo, moglo se videti zašto je Milan postao omiljenim timom onih koji veruju da je fudbal drugo ime za uživanje u lepoti igre. Na jednoj strani, recimo, Ronaldinjo, na drugoj pitomac vojne akademije „Ferguson“, Karager: dva sveta, dva svemira, sudar civilizacija. Ili – Runi protiv Neste: sudar dve škole, ali dve velike >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << škole.
Na jednoj, dakle, strani Fergusonova tranziciona improvizacija u kojoj se više ne poznaje nikakav identitet osim što se proplamsaji prošlog naziru kroz prisustvo Skolsa, amblematičnog igrača za Mančester, a na drugoj višak karaktera u igri tima koji baštini razne tradicije, pa i onu visokog majstorstva kao osnove na kojoj se gradi taj jarki sadržaj mnogostrukosti. Mančester u prvom poluvremenu izgleda kao tim kojeg je napustilo mnogo ključnih igrača, Runi kao „samac u braku" boravi na tuđoj polovini, Park trčkara svuda kao razigrani pubertetlija... i tako dalje. Fergusonova veličina počiva u tom što on, poput Pikasa ili Rolingstonsa, savršeno vlada svakom oblašću delovanja u koju se upusti. Protiv Milana, tako, rešio je da igra „italijanski": ne mogu da se setim kada sam video grublji Mančester, više orijentisan na destrukciju nego kreaciju. Tako se igra protiv timova koji hoće igrati lep fudbal, a Milan je nesumnjivo takav. Igrajući dugo bez visokog centarfora, Ferguson, zapravo, više ne potrebuje igrače kakav je bio Bekam; prilagođavajući svoju igru onom što ima u svlačionici – a ne dokazujući svoj sistem bez obzira na kadrovsku situaciju – čiča Aleks svoj ego ispoljava kroz stalno nameštanje zamki u koje se hvataju manje iskusni treneri. Uostalom, nešto manje od četvrt veka, koliko je tamo gde jeste, lišili su ga potrebe da svojoj ekipi usađuje identitet. Jer, Mančester junajted, to je Aleks Ferguson. I tačka.
Manjak identiteta u sudaru sa viškom karaktera, postaće ogromna prednost u drugom poluvremenu. Ferguson je odličan dramaturg. Znajući da Milan ne može igrati u istom tempu celu utakmicu, bivajući svestan da će ritam igre kad-tad preuzeti njegovi pitomci i Vejn Runi, te imajući sreće da u prvom poluvremenu ne bude tri nula za protivnika, štaviše, dobivši poklon u vidu onog „italijanskog" gola na kraju prvog poluvremena – Ferguson je preuzeo utakmicu, sklonio izlišnog Nanija koji nije imao dodira s ostatkom ekipe u prvom satu, uveo je Valensiju, i potpuno devastirao sredinu Leonardovog tima. Potonji, pak, kao i u slučaju sudara s Interom, pokazao je zašto još nije pravi trener: naprosto je srljao kroz igru, na uvek isti način, računajući da će majstorstvo i odabrana formacija učiniti svoje. Na jednoj strani, Ferguson je, kao Robin Vilijams u „Dobrom Vilu Hantingu", očinski podržavao svog omiljenog huligana, Runija, koji je, pak, u jednom času podsetio na svoje godine u Evertonu, bivajući više grubijanom nego fudbalerom, potom je čiča urlao na Evansa, pedagoški, razume se, na šta se ovaj odmah popravio u igri – a na drugoj je gospodstveni Leonardo kasnio sa uvođenjem Sedorfa, uporno ne primećujući da, recimo, Pato, Bekam i Bonera rade isti posao. U meču sa Interom, Leonardo je raširio igru dominacijom po bokovima i ostavio ranjenu sredinu; sada je hteo da gustom sredinom poput šila provrti rupe u kičmi Mančestera – što mu je u prvom poluvremenu uspelo, ali Antonini, Ronaldinjo i Huntelar nisu dali golove. Bekama je učinio zadnjim veznim, umesto onim što on jeste, Bonera je igrao odlično, kao dobar sin duhovnog oca Maldinija, Huntelar je predugo ostao u igri kao žrtva odustajanja od četiri-tri-tri formacije u kojoj bi, možda, imao više lopti – sve u svemu, Leonardov je tim imao višak karaktera, suviše jasno i čitljivo postavljenu strukturu, ukratko nešto s čim se teško može pred nekog poput Aleksa Fergusona. Ili – Runija.
A Runi je, kao onomad u Istanbulu Stiven Džerard, procvetao onog časa kada se Milan umorio. Celoj stvari doprineo je ulazak Valensije, koji je, za razliku od Nanija, bio tačno ono što je okruglastom bradonji bilo potrebno. Potom je još Milan ostao sa časnom starinom Favalijem pozadi, a o to je značilo da će se odnosi u zadnjoj liniji neminovno poremetiti – onaj Runijev gol glavom pored ukopanih Neste i Silve izgledao je kao sa treninga.
Vejn Runi je, zapravo, Mančesterov identitet, baš kao što je to bio Kristijano Ronaldo. Ostatak tima ponašao se kao multipraktik – seckanje, mešenje, drobljenje, pasiranje. U svemu tome, Flečer je odigrao utakmicu karijere, bio je svuda gde je trebalo da bude nekog ko će sprečiti talenat protivnika, uključujući i onaj faul nad Bekamom bez lopte – kada je ovaj imao mogućnost da, primivši loptu od Dide, povede brzu kontru kroz gotovo prazan prostor.
Bila je to jedna odlična utakmica u starinskom značenju tog pojma, od onih u kojim se uživa u različitosti u igri. I, što je najlepše, ništa nije rešeno.
Može li Milan dati dva gola na „Old Trafordu"? Može.
A može li primiti bar jedan? O, da.
Radujmo se revanšu.
