Izvor: Novine novosadske, 04.Avg.2012, 10:28

Jedan od nas – Sava Čokanica, legendarni novosadski sudija

Jedan od nas – Sava Čokanica, legendarni novosadski sudija

Fudbal je nekada bio igra, a ne rat i ubijanje
I ovde se nekada igrao fudbal. Doduše, jednom davno, kao u kakvoj bajci, ali se igrao. Na terenu se, uistinu, “ostavljalo srce”, a tribine nisu pohodile kukavice i isfrustrirani nasilnici željni krvi, već “zdravi navijači”, koji su, za razliku od većine današnjih pomenutih izroda, bili dovoljno inteligentni da razlikuju sport od linčovanja onoga čije im se boje ne sviđaju. “Prva savezna liga”, kako se zvala tadašnja arena za nadigravanje, možda nije bila tako “super”, k’o ova današnja, “pivarska”, ali su se u njoj, ipak, takmičili klubovi čije je sastave znala bezmalo svaka domaćica u zemlji od dvadeset i kusur miliona stanovnika. Vreme sporta i razonode sviralo je sa “udruženih radio-talasa”, na kojima su se mešale komentatorske “prečke” i “grede”, “ofsajdi” i “zaleđa”. Ukratko, fudbal je bio igra, čiji su jezik svi razumeli. Jedan od svedoka tog vremena je i čuveni fudbalski sudija Sava Čokanica, “strogi delilac pravde” sa Podbare, na kojoj se i danas rado seća slavnih dana i punih stadiona.
Svoju fudbalsku avanturu Sava je započeo kao dvogodišnji dečak, kada je na terenu ovdašnje “Slavije” prvi put šutnuo loptu. Fudbal je bila prva stvar sa kojom smo se svi iz kraja susretali. Živeo sam na 50 metara od terena “Slavije”, pa je našim roditeljima bilo najjednostavnije da nas “zbrinu” na igralištu. Daju nam loptu, hleba, masti i paprike, i mirni su ceo dan. Već kao dečak počeo sam da igram u “Slaviji”, odakle sam prešao u omladince “Vojvodine”. “Vojvodina” me je vratila na pozajmicu mom prvom klubu, kada sam dobio ponudu da zaigram za holandskog prvoligaša “Spartu”. Na moju nesreću, dvadesetak dana pred odlazak u Holandiju, zadobio sam tešku povredu kolena. Iako to nisam hteo da prihvatim, ipak, negde sam naslućivao da se od karijere fudbalera moram zauvek oprostiti – priča Sava.


Pokušao je, veli, na sve načine da se u igru vrati, da povredu pobedi, ali je najzad bio primoran da prihvati istinu. Ono što tada nije znao jeste da mu je upravo pomenuta povreda otvorila vrata kroz koja će nekoliko godina kasnije ući na najveće jugoslovenske stadione. Na nagovor prijatelja, položio je ispit za fudbalskog sudiju, 20. maja 1982. godine.
Sudija je uvek za nešto kriv
Kao fudbaler sam, priznajem to, mrzeo sudije iz dna duše, kao i mnogi drugi igrači, verovatno. Poznata je stvar da je sudija “uvek za nešto kriv”. Ipak, kada sam i sam počeo da sudim, shvatio sam da njihov posao nije ni malo lak. Uvek postoji neko kome se čak ni besprekorno suđenje neće svideti. A pored toga, i mi smo živi ljudi, pa i sami katkad umemo pogrešiti, bez ikakve zle namere – veli ovaj bivši sudija.

Od prvog zvaničnog “zvižduka”, Sava je vrlo brzo napredovao za čitavih osam rangova, te dospeo do najjače lige u državi, a u svoj sudijski dnevnik upisao je i 15 internacionalnih mečeva. Ne može izdvojiti utakmicu koja mu je bila najdraža u karijeri, jer mu je, kako veli, podjednako drag bio svaki derbi, u moru derbija koji su tada igrani. – Svako kolo nosilo je po nekoliko izuzetno velikih i kvalitetnih derbija, jer su i ekipe bile velike i kvalitetne. Bez obzira na to da li igraju Sarajevo – Velež, Dinamo – Zvezda, Partizan – Hajduk… Bilo bi neshvatljivo da, recimo, na utakmicu između Vojvodine i Željezničara dođe ispod 15 hiljada gledalaca. Toliki broj ljudi se danas jedva skupi i na ovim, navodno, najjačim utakmicama u ovdašnjem prvenstvu – priča Sava.
Uprkos tome što nije bilo posebno dragih, bilo je utakmica koje su mu se u pamćenje urezale kao najdramatičnije, utakmica kroz koje se, na neki način, prelamala i istorija tadašnje države. Jedna od njih je i prvenstveni okršaj u Rijeci, između tamošnjeg prvoligaša i ljubljanske Olimpije, početkom ’91. godine. Uz glavnog sudiju Čokanicu, iz Srbije, meč su sudili i pomoćnici iz Hrvatske, Slovenije i Makedonije. Maltene čitava fudbalska Jugoslavija – na jednoj od svojih poslednjih zajedničkih predstava.
Bilo je već uveliko počelo da se “zakuvava”, letovi iz Beograda su bili otkazani, pa smo na utakmicu išli “jugom”. Na dan utakmice, cela Hrvatska je već bila proglasila Tuđmana za novog predsednika, a zastave sa šahovnicama svuda su se vijorile. Utakmica je igrana pred 12 hiljada ljudi i sve vreme se u vazduhu osećala napetost. U 75. minutu, nakon jednominutne potpune tišine, čitav stadion kao da je eksplodirao. Zvanična jugoslovenska trobojka sa petokrakom je skinuta, a na njeno mesto postavljena šahovnica. Na tribinama je zavladala euforija, baklje su svuda gorele. U tom trenutku nisam razmišljao o bezbednosti, bilo mi je normalno da radim svoj posao. Prišao sam delegatu i rekao mu da vrate zastavu, ili ću prekinuti utakmicu. Bilo mi je nezamislivo da neko na mojoj utakmici proglašava svoju državu, državu u kojoj sam i sam proživeo bezbroj divnih trenutaka. Ne znam kako, ali pošlo mi je za rukom da petokraka bude vraćena i da utakmica bude odigrana do kraja. Sutradan su me zagrebačke “Sportske novosti” proglasile za sudiju kola, a veliki naslov je glasio “Čokanica, zastava i baklje”. Ipak, bez obzira na uspešno odigranu utakmicu, bez ikakve dileme sam znao da je svemu došao kraj – priča Sava.
Vatreni navijač – a objektivan arbitar
Od malih nogu je, kako veli, bio vatreni navijač “Vojvodine”, što mu je neretko zadavalo probleme prilikom suđenja. Valjalo bi, kao čovek, navijati za svoj klub, a opet, kao sudija, suditi potpuno objektivno. Ipak, kaže Čokanica, ona profesionalna strana uvek je uspevala da prevagne, uprkos emocijama.

Pored borbe protiv ovog, “unutrašnjeg podmićivanja”, borio se sudija i protiv onih koji bi ga na svoju vodenicu hteli navući. I njima je, veli, uvek odolevao. – Nisu to bile pretnje, već više suptilni pokušaji podmićivanja. Svi su imali istu priču, da im je neka utakmica “biti ili ne biti”. S druge strane, neki vrlo moćni ljudi, koji su bili u fudbalu, izuzetno su poštovali moj stav i nikada nisu pokušali da preko mene dobiju utakmicu. Sećam se da sam jednom pomagao sinu da otvori neki butik sa farmericama. Uskoro je trebalo da sudim utakmicu Obilić – Partizan. Zvao me je Arkan i rekao mi da se manem butika, da će mi on robnu kuću otvoriti, ako im “malo pomognem”. Sa smeškom sam odbio ponudu. A nakon odigrane utakmice, koja je završena rezultatom 1:1, Arkan mi je prišao, čestitao mi i rekao da nikada nije video tako dobro suđenje. Cenio je moju nepristrasnost i nikada mi zbog nje nije zamerio – priča Sava, listajući sa setom stare fotografije za stolom podbarskog restorana “Velika Slavija”. A na fotografijama, uz njega, baškare se najveća imena jugoslovenskog fudbala. Nekima od njih je, nažalost, još davnih dana “odsviran kraj”.
Sava Čokanica se, kako sam veli, još ne da. Fudbal ne gleda, jer ga “sudije nerviraju”, a još više od njih ne podnosi “nove naraštaje” na tribinama.
Ništa mi tu nije jasno. Kakvi su to ljudi koji dođu na utakmice da bi divljali? Ne znam da li je reč o vandalizmu, gluposti, neprosvećenosti, dokazivanju nekome, znam samo da sve to ostavlja jednu izuzetno ružnu sliku, sliku u kojoj nema govora o “hrabrosti” kojom se ti nazovinavijači diče. Nekad su govorili da je kriv nacionalizam, a šta im je danas krivo? Ponekad me je i samog sramota zbog njih. Nekad je fudbal bio igra, a sada rat i ubijanje. Kakav je to sport, ako otac ne može doći na tribine sa detetom, da zajedno bodre svoj omiljeni klub? – pita se legendarni sudija.

Duško Domanović
Foto: Aleksandar Kamasi
Kupanje za Mijatovića
- Sa igračima sam uvek imao korektan odnos. Jednom je Mijatović čuo kako me Jokan na terenu oslovljava sa “profesore”, i pitao me otkud to. Onda sam mu objasnio da sam Jokanoviću predavao fizičko u osnovnoj školi. Na istoj utakmici sam zamolio Mijata da mi malo pomogne pri suđenju, jer se igralo vrlo oštro, nisam mogao sve da vidim, a on je bio jako korektan i pošten. Mada je ponekad i on umeo da pametuje i prigovara. Nakon jednog takvog prigovora, prilično sam se iznervirao i rekao mu: “Ne seri, nemoj da te pošaljem na kupanje, dok još ima tople vode.” Od tada nije prigovarao.

Žuta karta za selektora
- Kada je Siniša Mihajlović došao u Vojvodinu, ja sam mu sudio na prvoj odigranoj utakmici. Pokazao sam mu žuti karton zbog grube igre, a istu opomenu dobijao je i na gotovo svakom sledećem meču. Jednom me je pitao: “Pa dobro, hoću li ja jednom odigrati utakmicu, a da mi ne daš žuti?”. “Hoćeš”, rekao sam, “kad pređeš u Zvezdu.” Na jednoj od prvih utakmica koju je za Zvezdu odigrao, opet sam mu pokazao žuti karton. “Pa, zar nisi rekao da mi nećeš dati žuti kad pređem u Zvezdu?”, pitao je. “Jebi ga”, rekoh mu, priča kroz smeh “strogi sudija”.

Nastavak na Novine novosadske...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta Novine novosadske. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta Novine novosadske. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.