Izvor: RTS, 15.Dec.2015, 13:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dan koji je promenio fudbal zauvek!
Danas je dvadeseta godišnjica od dana kada je Žan-Mark Bosman pobedio u petogodišnjoj pravnoj sagi koja je, krajnje bukvalno, revolucionizovala profesionalni fudbal i način na koji se on praktikuje u svetu.
Bosman, koji danas ima 51 godinu, bio je belgijski fudbaler koji je želeo da pređe iz Liža (ne Standarda) u Dankerk, koji se takmičio u drugoj ligi Francuske. Međutim, klubovi nisu nikako >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << mogli da se dogovore oko obeštećenja.
„Bio sam zarobljen u mom klubu", seća se Bosman. „Završavao mi se ugovog u Liježu. Oni su mi ponudili novi, četiri puta manje vredan nego prethodni. Da bi me prodali u Dankerk, međutim, zahtevali su četiri puta više novca. Drugim rečima, smatrali su da sam postao četiri puta bolji igrač ako odem, odnosno da sam postao četiri puta gori ako ostanem".
Bosman je odbio da potpiše novi ugovor i belgijski Savez ga je suspendovao.
Pre 15. decembra 1995. godine fudbal je bio potpuno drugačiji nego danas. Uefini propisi su bili takvi da je bilo moguće igrati samo sa trojicom stranaca u ekipi, uz još dva „asimilovana" koji su prošli školu određenog kluba.
Još važnije, pre pomenute godine, igrač kome je istekao ugovor nije jednostavno mogao da napusti klub i ode tamo gde želi. Transfer je svakako morao da bude dogovoren sa prethodnim klubom igrača. Da ne govorimo da je bilo apsolutno nemoguće da fudbaler, šest meseci ili manje pre isteka ugovora, potpiše predugovor sa drugim, često rivalskim klubom.
Danas, fudbaler u poslednjoj godini svog ugovora ima neverovatnu moć. Tada je nije imao ni u jednom trenutku trajanja, ne samo ugovora, nego i karijere.
Bosmana je potrefila fudbalska omerta. Niko - nijedan klub - nije hteo da ga dodirne. Postao je gubavac jer je video nešto nepravedno i to javno rekao.
Tužio je Lijež, Fudbalski Savez Belgije i Uefu zbog nepoštovanja Sporazuma iz Rima iz 1957. godine, koji garantuje slobodu kretanja unutar evropske zajednice, danas znane kao Evropska unija.
„Moje razmišljanje je bilo sledeće: Ja sam Evropljanin, građanin Evrope. Imam pravo da se krećem slobodno kao i svi drugi radnici", objasnio je pre par godina Bosman.
Sud u Belgiji je tvrdio da nema jurisdikciju nad ovim slučajem jer je on, u svojoj biti, internacionalni. Stoga je Bosman pokucao na vrata Evropskog suda pravde.
Odluka je doneta da, na kraju ugovora, svaki fudbaler ima prava identična onim koje ima ma koji radnik u zemljama članicama Evropske unije - može da ide kod poslodavca po svom izboru bez prepreka ili ometanja.
Ovaj sud je takođe presudio kao nelegalnu praksu nametanja restrikcija na broj fudbalera iz Evropske unije u klubovima.
U prvi mah, predsednik Uefe iz onog doba, Šveđanin Lenart Johanson, procedio je kroz zube da se ništa nije promenilo. Koliko je samo pogrešio...
Tako smo došli do sadašnjeg sistema transfera, u kome fudbaler napušta besplatno klub u kojem mu je istekao ugovor i prelazi u bilo koji klub, u istoj ili nekoj drugoj zemlji. Da bi se održala stabilnost, uspostavljeni su rigidniji prelazni periodi (kojih ima dva naravno), a određen je jasno i broj klubova za koje igrač može da bude registrovan u toku godine.
Šta se sve potom dogodilo sasvim je jasno. Moć je sa klubova prešla velikim delom u ruke (i noge, jasno) fudbalera. Lige, sve, ne samo one najjače, su se internacionalizovale. Najbolji klubovi, recimo Premijer lige, nemaju više od dva ili tri Engleza u svojim sastavima.
Istovremeno, popularnost fudbala i spremnost ljudi da plaćaju prenose mečeva počela je da upumpava ogromne količine novca u fudbal. A onda se, sa gledanošću, povećalo i prisustvo jakih sponzora, koji su shvatili da im ništa na planeti ne garantuje eksponiranost brenda kao fudbal. Klubovi su postali jako bogati i, posledično, fudbaleri takođe.
Bosman je, nehotice, zaslužan kada Kristijano Ronaldo kupi bugatija. Bosman je, više od toga, verovatno najvažniji sportski slučaj u evropskom pravu u istoriji.
Sve je to, međutim, došlo sa velikom cenom po ovog Belgijanca. Borba koju je vodio ga je oštetila i finansijski i mentalno.
„Fudbaleri danas zarađuju pristojno. Ja ne zarađujem ništa", kaže Bosman, ali kaže još i ovo":
„Mislim da sam uradio nešto dobro.Dao sam ljudima prava. Sada postoji čitava generacija fudbalera koja ni ne shvata koliko je srećna, jer može da napusti klub i ode u neki drugi, bez obzira ako su peti ili šesti stranac tamo".
