Izvor: JUGpress.com, 22.Maj.2026, 11:08
Vajarstvo drvetu daje dušu
VIĆENCA – ITALIJA
Umetnicima, a posebno onima vrhunskim, kao što je Marija Marković, dugujemo zahvalnost i veliko poštovanje, jer pronose ime naše zemlje na svetskim podijumima umetnosti, čineći je veličanstvenom i cenjenom.
Marija drvetu, kamenu, ledu, pa čak i čokoladi daje dušu. To su materijali kojima ona vešto barata. Neumorno učestvuje na izložbama i umetničkim festivalima širom sveta, a sa jednog od takvih, vratila se pre nekoliko dana.
>> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com <<
– Učestvovala sam na 32. izdanju Međunarodnog festivala skulpture Kamil Klodel (Camille Caudel) u La Bresu, u Francuskoj, u Vogezima. Festival se održao od 8. do 17. maja 2026. godine – deset intenzivnih, prelepih i nezaboravnih dana – kaže ona za JUGpress.
– Bilo nas je ukupno dvanaest profesionalnih vajara i osam studenata, pristiglih iz celog sveta: Brazila, Argentine, Francuske, Belgije, Kanade i više afričkih zemalja. Bila sam tu i ja – Srpkinja koja živi u Italiji, zbog čega sam na festivalu predstavila oba svoja identiteta. Radila sam sa lipovim drvetom. To je drvo koje volim – meko, toplo, dobro reaguje na dleto, kao da vam i samo želi pomoći pri obradi – kaže umetnica.
Izvor fotografije: Privatna arhiva
Posebna motivacija
– Za ovaj festival sam želela da stvorim nešto duboko, nešto za šta sam osećala da mora biti urađeno baš ovde, baš na festivalu posvećenom njoj – Kamil Klodel. Napravila sam skulpturu u njenu čast, ali ne na direktan način – odlučila sam da stavim svoje lice, svoje telo, moj autoportret.
Poza je ona iz Mislioca Rodena, ali u ženskoj verziji. Ja sedim, skupljena, lakat na kolenu, ruka blizu lica – i mislim. Ispod ruke držim knjigu: zove se „Une Femme”, i pripovedа priču o Kamil.
Ideja je sledeća: to sam ja koja misli na Rodena, ali ne s divljenjem, s besom, s bolom, s onim pitanjem koje me nije prestajalo da muči dok sam vajala: kako je moguće da je tako veliki čovek bio tako okrutan prema njoj? Kamil je bila genijalna, bila je izvanredna, a on ju je ostavio da potone u ludilo, u napuštenost, u zaborav.
Izvor fotografije: Privatna arhiva
Raditi uživo pred publikom iskustvo je posebne vrste. Svaki dan su ljudi stajali, gledali, postavljali pitanja, a ja sam vajala i mislila na nju. Osećala sam njenu inteligenciju u drvetu, osećala sam njenu usamljenost, osećala sam njen bes. Pokušala sam da stavim sve to u skulpturu – da oni koji je gledaju to osete, čak i ako ne znaju priču.
Bila je ogromna čast biti tamo, na tom festivalu, u tom gradu. Skulpture koje nastaju u La Bresu ostaju tamo zauvek, izložene u gradu, po ulicama, pored Maison de La Bresse. To znači da će i Kamil – moja Kamil, napravljena od lipovog drveta i sećanja – ostati tamo. Biće viđena. Biće zapamćena – otkriva Marija Marković.
Piše: Rada Rajić Ristić (priredio: A. S.)
I ovo Vam može biti interesantno
