Izvor: MozzartSport.com, 09.Dec.2014, 18:41   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Bio je Liverpulov Runi, deo tima u Istanbulu, a sada zbog povreda i kršenja pravila o klađenju igra u osmoj ligi

„Mogao sam da trčim, da dodajem sa obe noge, mogao sam snažno da šutiram i uletao sam u duele. Vejn je jedini momak na kojeg sam naleteo da je bio bolji od mene“, poručio je Dejvid Meniks

Zamislite da vam od malih nogu pričaju kako ćete biti fudbalski bog, sledeća legenda Liverpula, da ste najveća nada kolevke fudbala, onda potpisujete ugovore sa Najkijem i Adidasom, budete deo najveće utakmice u istoriji velikog kluba, a onda završite u osmoj ligi.
>> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com <<
Upravo to se dogodilo veznom igraču Dejvidu Meniksu.

Maleroznog Engleza Liverpul je doveo još kada je imao 13 godina, a dominirao je u omladinskim selekcijama tima i pošto je generacija Vejna Runija njih dvojica su bili označeni kao najveće nade engleskog fudbala. Jedan je trenirao na Enfildu, a drugi na Gudisonu.

Runi je osvojio Ligu šampiona, pet titula Premijer ligi, 100 puta je igrao za Englesku, a Meniks brani boje osmoligaša Varingtona. Uzrok neuspeha su kao i u toliko nesrećnih slučajeva sportisa – povrede, 29-godišnji Englez je imao pet operacija kolena, polomio je nogu, a posle čak je i zaradio 10-mesečnu zabranu igranja zbog kršenja pravila o klađenju.

Engleska reprezentacija ne beleži dobre rezultate prethodnih godina, ali stvari bi bile mnogo drugačije da imaju dva Vejna Runija.

„Mogao sam da trčim, da dodajem sa obe noge, mogao sam snažno da šutiram i uletao sam u duele. Ali nikada nisam mislio ’Pa da, ja sam sledeći Stiven Džererd’. Želeo sam da budem ja, nisam želeo da budem neko drugi. Očajnički sam želeo da se dokažem i da imam svoj identitet. Ja sam bio glavni igrač Liverpula, a Vejn Evertona. Bio sam bolji od svih, ali on je imao sve što i ja, plus još nešto. Bio sam jak za svoje godine, on je bio jači. Vejn je jedini momak na kojeg sam naleteo da je bio bolji od mene“, objasnio je Meniks kako je sve izgledalo kada je još bio tinejdžer.

Bio je toliko talentovan da je često igrao protiv mladića pet godina starijih od njega, a Crveni su prvi put angažovali psihologa za nekog mladog igrača kada su mu se roditelji razveli. Bio je najvredniji biser.

Dobio je dugoročan ugovor, ali je onda pokidao desno koleno sa 17 godina i nekoliko specijalista mu je poručilo da nikada  više neće igrati. Tri godine je trajala njegova rehibilitacija, a onda je 2005. dobio poziv Rafe Beniteza da bude među 30 igrača koji će putovati na finale Lige šampiona u Istanbulu protiv Milana. Nije bio ni u izmena i nije dobio medalju, ali se anonimni fudbaler može videti na fotografijama kako slavi titulu zajedno sa Stivenom Džerardom, Đibrilom Siseom...

Kada je krenuo da ponovo trenira, desio se novi peh, i posle njega je izgubio ratnički duh kojim je rešavao mečeve.

„Osetio sam se kao nov igrač, leteo sam. Onda sam uskočio u duel u utakmicama rezervnih timova protiv Njukasla i polomio nogu. Nikada nisam dozvolio protivniku da dominira protiv mene. Ali pošto sam toliko naporno radio da se vratim na taj nivo, povreda me je ubila“.

To je bilo to, Maniks nikada nije uspeo da dostigne visine za koje su mu svi pričali da su za njega rezervisane. Već 2006. je prvi put napustio Enfild, prvo je otišao na pozajmicu, a onda je i konačno napustio klub za koji navija. Englez ne može da se priseća tog perioda, toliko je veliko njegovo razočaranje, čak i sve uspomene iz tog perioda drži kod svoje majke.

„Blokirao sam dosta uspomena. Pozitivne me vode do razmišljanja o negativnim i još nisam spreman da se izborim sa njima. Celog dana sam igrao fudbal još otkako sam imao 14 godina. Sve mi je dato. Imao sam sponzorski ugovor sa Najkijem i onda sam prešao u Adidas, gde sam bio elitni klijent. Dejvid Bentli, Daren Bent i Kiron Ričardson su bili u istoj grupi. To su bili veliki ugovori, imao sam agenta“, objašnjava Meniks kolika se prašina digla oko njega.

Čak ni kada se oporavio i igrao za manje timove, nije uspeo da izbegne nesreće, ušao je u kladionicu i kladio se da će njegov tadašnji tim Akrington izgubiti u poslednjem meču sezone i Fudbalski savez ga je kaznio sa 10 meseci zabrane igranja.

 „Sada su pravila mnogo jasnija, ali tada je sve bilo u sivoj zoni. Nisam mislio da radim nešto pogrešno. Nisam ništa krio, nisam bio u ekipi i sledećeg dana sam napustio Akrington i tim nije bio dovoljno jak kao inače. To je bio klasičan slučaj da je tim A bolji od tima B. Nije bilo namešteno, Akrington je pogodio okvir gola nekoliko puta i stvarno se trudio. Vlasti su želele da od nas naprave primer te su nas kaznili jer nismo bili igrači velikog kalibra“, objasnio je svoj postupak Meniks.

Ali čak ni to nije ubilo njegovu ljubav prema igri koja je bila tako surova prema njemu, a veruje da mu je zbog bolova u kolenu ostalo još samo tri godine igračke karijere.

„Ne bih igrao da nemam osmeh na licu, imam tu odlučnost da se dokazujem svake nedelje“, poručio je Maniks.

Sada nastupa za Varington Taun, člana osme engleske lige i umesto da odigrava do Marija Balotelija i drži sredinu terena sa Džerardom u Ligi šampiona, Meniks igra pred nekoliko hiljada ljudi i skoro niko ne zna ko je on, a kada navijači Crvenih gledaju fotografije iz te čuvene istanbulske noći mogu samo da se pitaju ko je taj dečko.

A ako malo poznaju klub verovatno zamišljaju šta bi bilo da i oni imaju jednog Runija...

(FOTO: Action images)

Nastavak na MozzartSport.com...