Izvor: Politika, 01.Mar.2014, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Putinovo rečito ćutanje
Kao glavni igrač u daljem razvoju ukrajinske drame vidi se ruski predsednik, dok se na zapadnoj strani kao jedini faktor sposoban da napravi iskorak prepoznaje Nemačka
Zašto Vladimir Putin ćuti u vezi sa dešavanjima u Ukrajini? Pitanje koje je ceo svet postavljao otkako je došlo do obrta situacije u Kijevu i odlaska Janukoviča, a ruski predsednik ostajao nem za bilo kakav javni komentar, juče je dobilo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jasan odgovor. Na sajtu Kremlja je saopšteno da je predsednik zatražio dozvolu od Saveta Federacije – gornjeg doma Dume – za angažovanje ruske vojske u Ukrajini. Time je stavljena tačka na višednevno Putinovo ćutanje o ukrajinskoj krizi koje se takođe tumači kao – veoma rečito.
Za eventualno razumevanje situacije treba uzeti u obzir da su se prelomni trenuci na kijevskom Majdanu preklopili s finišem Zimskih olimpijskih igara, u koje je Rusija uložila enormne količine novca i energije. Za uspeh projekta založio se i predsednik, što je igrama u Sočiju u zapadnim medijima pribavilo tendenciozni epitet „Putinovih igara”.
Teoretičari zavere u blogosferi već naširoko raspredaju kako tajming „ukrajinskog proleća” nije slučajno odabran baš u vreme održavanja Olimpijskih igara. Ono što, međutim, sa sigurnošću može da se tvrdi jeste da Ukrajina za Rusiju nije tek običan sused. Osim intenzivnih kulturoloških veza, spaja ih i interes koji je često najubedljiviji motiv za sva geopolitička kretanja. Najveća ruska vojna baza van granica zemlje nalazi se u Ukrajini, a preko nje se protežu i gasovodi koji su okosnica ruske ekonomije. Rusiji odani delovi zemlje, kao što je Krim, u kojem je proteklih dana demonstrirana bezrezervna lojalnost Moskvi, kao i njena odlučnost da tek tako ne digne ruke od svojih simpatizera, dokaz su da bitka za Ukrajinu još nije gotova.
Strateški važan položaj zemlje doneo joj je, umesto prosperiteta, baš kao i nekadašnjoj Jugoslaviji, mnogo nevolja. Poligon za nadigravanje Istoka i Zapada i zadovoljenje njihovih interesa najviše štete naneo je Ukrajincima. Zemlja grca u dugovima, korupcija je mutirala do gigantskih razmera, a poslednja kriza svakako neće ubediti strane investitore da ulože novac i pokrenu mrtvu privredu (kreditna agencija „Mudiz” već je srozala sve ocene o ekonomskoj slici Ukrajine).
Nekako se došlo do apsurdne situacije da posle meseci borbe ni Istok ni Zapad ne deluju preterano zadovoljno postignutim. Ko je gledao šeficu evropske diplomatije Ketrin Ešton kako se srdačno grli sa oslobođenom Julijom Timošenko, za čiji ogroman doprinos bujanju korupcije sigurno zna, nema dileme ko je na čijoj strani. Svejedno, u prvim danima posle obaranja Janukoviča nije bilo trijumfalizma ni u Briselu ni u Vašingtonu, gde se s pažnjom čekao potez koji će povući Moskva. Rukavicu je ipak prvi bacio Barak Obama, upozorivši u petak Rusiju protiv vojne intervencije u Ukrajini. Šta Putin misli o tome – saznao je juče.
Jedna od opcija koje su se pominjale kao odgovor na dilemu zašto se ruski predsednik ne izjašnjava o ukrajinskom pitanju bila je da verovatno čeka da vidi šta će Zapad da uradi s ukrajinskom ekonomijom koja je pred totalnim kolapsom i da je u tom smislu vreme njegovo najjače oružje.
Dmitrij Trenin iz moskovskog Karnegijevog centra smatra da je kijevska „Februarska revolucija” na neki način blagoslov za Moskvu, koja bi sada trebalo da zauzme dugoročnu strategiju podrške decentralizaciji Ukrajine, čije će proruske delove jednog dana sigurno dovesti pod svoje okrilje. Zahtev za angažovanje ruske vojske u Ukrajini zasigurno neće pomoći ionako labavim vezama Kijeva i Krima.
S druge strane, na Zapadu je sve jači utisak da ni Vašington ni Brisel ne znaju šta bi sa skupom igračkom poput Ukrajine, koja im je pala u krilo, pa se kao jedini faktor koji bi mogao da napravi iskorak pominje Berlin. Devedesetih godina prošlog veka Helmut Kol, mentor sadašnje kancelarke Angele Merkel, bio je glavni zagovornik proširenja Evropske unije na istok kako bi se u zapadnu orbitu privuklo što više nekadašnjih članica Istočnog bloka. Cilj ovakvog pristupa, koji je nastavio i njegov naslednik Gerhard Šreder, bio je da se stabilizuje nemačko istočno susedstvo. Ipak, iako je na kancelarskom položaju od 2005, Angela Merkel izbegava da krene njihovim stopama. Oprezna u odnosima s Rusijom, ne deluje preterano zainteresovano da preuzme aktivniju ulogu u Istočnoj Evropi.
Viđena kao najveća sila u EU, Nemačka jedina ima potrebnu specifičnu težinu da okupi sve ključne igrače na transverzali Vašington–Brisel–Moskva i napravi ubedljivije pomake.
U suprotnom, zapadni analitičari s pravom strahuju da neće doći do neophodnih sistemskih promena u Ukrajini, što bi moglo da znači reprizu scenarija koji je nastupio posle „Narandžaste revolucije”, kada je došlo do sveopšteg rasula, u kojem su se najbolje snašli sadašnji oligarsi.
Kako će se dalje ponašati Vladimir Putin u mnogome će odrediti poteze sa suprotne strane šahovske table. Njegovom ulogom bavio se i britanski istoričar Timoti Garton Eš, koji tvrdi da je Putinu Ukrajina vitalno značajna.
„Sada se taktički povukao, suočen s činjenicama na terenu, ali ne treba imati iluziju da će prestati da interveniše”. Jučerašnje kurtoazno „traženje dozvole” od Saveta Federacije to i potvrđuje.
Dragan Vukotić
objavljeno: 02.03.2014.
