Izvor: Blic, 12.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Privatni osmeh
Kineska poslovica kaže: „Čovek bez nasmešenog lica ne sme da otvori dućan." Valjda se zato po privatnim prodavnicama gazde smeše, a u državnim je osoblje namrgođeno. Ali to je već opšte mesto.
Ređe se pitamo da li smo mi možda ti koji ulazimo u „pseudodržavne" supermarkete sa predrasudom da će prodavačice biti mrgodne, te ulazimo sa rukama u džepovima sa još namrgođenijim licem. Jer osmeh onih koji se prvi put sretaju osmehom šalju jedno drugom prvi znak dobre >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << volje. Neko reče da je to most kojim će proći pozitivna energija koja će dovesti do rukovanja. Rukovanje je zapravo praiskonski gest ratnika kojim pokazuje da je lišio ruke oružja. Inače mu ruke ne bi bile sposobne da se rukuju. Šekspir je u jednom sonetu zabeležio: „Osmeh leči rane od mrgodnog pogleda." Prema tome, uzdržite se od svoje mrgodnosti da ne biste nekog ranili svojim pogledom.
Naravno da su pametni ljudi shvatili da osmeh može biti puka maska za spoljašnji svet. Zato je pesnik Alfred Tenison jezgrovito formulisao da su javni osmesi često mrki pogledi kod kuće. To bi značilo da i kod kuće valja da se smešimo, po mogućnosti i prema bračnom drugu iskreno.
Neki sumnjaju u smeh koji nije iskren. To je zapazio pesnik Bajron kad je u poemi „Don Žuan" opisao velikog osvajača ženskih srca i ljude da se „smeše kad su u pravu, a još više kad greše". Zato je stari cinik Mark Tven rekao: „Bore su tragovi minulih osmeha", a Jevreji da se budala kikoće, a mudrac smeši.
Hajde da okončam ovu priču slikovitom turkestanskom poslovicom punom orijentalnog miomirisa: „Nasmejani čovek liči na otvorenu pistaciju!"
