Izvor: Politika, 26.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PORUKE U ČVRSTOM STANJU
Pojednostavljeno gledano, briselska ponuda za sporazum sa EU je podrška Tadiću, potpisivanje energetskog sporazuma sa Rusima ohrabruje Koštunicu, moguće i Nikolića ukoliko premijer izbegne da direktno podrži aktuelnog predsednika
Bili izbori. Dolaze izbori. Na terenu ništa novo.
Vojin DSS i Veljin NS ponašaju se kao da su dobitnici, a ne gubitnici. Naviknuti na Borisovo popuštanje, od lidera DS-a traže da odbije Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ukoliko Brisel odluči da svoju misiju pošalje na Kosovo bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN. U protivnom, narodnjaci neće biti uz Tadića. Što znači da će, neposredno ili posredno, podržati Nikolića.
Tadić je ovoga puta uzvratio na način koji su birači DS-a od njega očekivali mnogo ranije. Ne dozvoljavam uslovljavanje podrške, rekao je predsednik. Bio je, zaista, poslednji trenutak.
Ukoliko se odvojeno posmatraju stavovi o nezavisnosti Kosmeta i o slanju misije EU, tu nema bitnih razlika između dva ključna partnera koalicione vlade. Štaviše, veoma je slična i retorika dvojice predsedničkih kandidata: obojica govore da su za dostojanstven ulazak u EU, podrazumeva se neokrnjenog suvereniteta i integriteta Srbije.
Problem nastaje kada se sporazum sa EU poveže sa misijom EU. Ozbiljne razlike su prilično traljavo skrivane, pa ne iznenađuje što ih DSS i NS izbacuju na površinu. Radi se o odgovoru na jednostrane poteze, o uvezivanju sudbine Kosmeta i sudbine Srbije.
Boris je iz mnogo valjanih razloga protiv paket-aranžmana. Ne zato što je manji patriota po samoproklamovanom radikalskom i narodnjačkom etalonu patriotizma, već zato što stvari sagledava realnije. Zemaljska osobina koja je nebeskim političarima ravna jeresi.
Dakle, da li hoćemo da od sutra pa za navek svi postanemo taoci Kosmeta? Kao što smo taoci onog generala koji je heroj u očima dežurnih patriota?
Neobična je zemlja Srbija. Većina je privatno svesna da od Kosova nema ništa, a javno nagrađuje suprotno. Više od 70 procenata Srba kaže da želi u Evropsku uniju, a onda veliki broj istih tih Srba na predsedničkim izborima podrži kandidata radikala.
Neko će reći: nema tu nikakve dihotomije, ne radi se o podeljenim ličnostima, jer i Toma kaže da želi Srbiju da vidi u EU. Tačno, ukoliko „samo” zaboravimo šta su radikali radili i ako „samo” poverujemo da se u slučaju pobede njihov kandidat neće vratiti na ono što od njega očekuje zatvorski pritvorenik iz Sheveningena.
Januarsko glasanje, gde su kandidate imale četiri od šest stranaka u Skupštini, bilo je koliko predsedničko toliko i parlamentarno. Prvi krug dao je priliku da ljudi kažu više šta misle o politici, a manje o političarima.
Naravno da ne nipodaštavam stratešku važnost odnosa sa svetom i njihovu direktnu refleksiju na budućnost, ali u prvom krugu je radikalima otišao znatan broj glasova žrtava tranzicije, onih koji su nezadovoljni učinkom vladajuće koalicije. Uzalud Velju teše da nije platio ceh. Voja bi platio i veći da je imao svog kandidata. Poštedu nije imao ni Boris koji sam najbolje zna koliko je razočarao deo svojih birača, pa i partijskih kolega.
Prvi krug je, drugim rečima, davao više šansi za precizniju partijsko-političku identifikaciju i za ispoljavanje socijalnog nezadovoljstva. U drugom će toga biti mnogo manje.
Manimo se partijske aritmetike. Zaboravimo kalkulacije da Boris prihvatanjem uslova V–V koalicije u drugom krugu rizikuje glasove LDP-a i stranaka manjina. Zaboravimo računice o izlaznosti koje su se pokazale kao netačne. Pustimo Velju šereta koji kaže da nikom neće da se „natura”.
Zato sada o „spoljnom faktoru”. Pojednostavljeno gledano, briselska ponuda za sporazum sa EU je podrška Tadiću, potpisivanje energetskog sporazuma sa Rusima ohrabruje Koštunicu, moguće i Nikolića ukoliko premijer izbegne da direktno podrži aktuelnog predsednika.
Činilo se da bi ovakav geografski raspored dva sporazuma pomirio Borisa i Voju, a Tomu ostavio da računa na podršku kozačkog atamana sa Dona. Ispalo je, međutim, da to nije slučaj, jer su narodnjaci uvezali EU sa Kosmetom i tako ostali dosledni politici zaoštravanja.
Rešenje bi lako moglo da dođe sa strane odakle ga malo ko očekuje: iz Moskve, gde su Tadić i Koštunica u međuvremenu sa Vladimirom Putinom potpisali sporazum o nafti i gasu. Dil se tiče strateške robe u tečnom, odnosno gasnom stanju, ali nekako verujem da su razgovori obavljeni u čvrstom agregatnom stanju.
Zašto verujem da je ruski predsednik na teme kao što su Kosovo ili stav Beograda prema EU bio direktan?
Prvo, zato što je pragmata iz Kremlja ta vrsta čoveka. Moskva je, uveren sam da je tako nekako rekao, pokazala da je učinila sve da ne dođe do jednostranog proglašenja nezavisnosti. Novu državu neće priznati i pokušaće da problem vrati u Savet bezbednosti kao jedinu instituciju u kojoj bez nje ne može. To je otprilike to.
Drugo, Moskva nema nikakvog direktnog interesa na Kosmetu. Da je imala, ne bi povlačila svoje vojnike sa prištinskog aerodroma. Da li iko ozbiljan zaista misli da bi Rusija prihvatila Tominu ponudu za vojne baze zapadno od članica NATO-a, koje su naši istočni susedi?
Treće, ako nema vojne, ne znači da Rusija nema svoje ekonomske interese u Srbiji i u regionu. Pošto je dugo bila ignorisana, Moskva je iskoristila Kosovo da se približi Beogradu. Da je ovde bilo više pameti, saradnja je ranije mogla da bude izbalansirana i izbegli bi sadašnje euforije.
Četvrto, Rusija nema nameru da se sa Zapadom doveka nateže o našem južnom prostoru. Putin je Kosmet uveliko iskoristio kao povod da Amerikancima da do znanja ko je i šta je. I dok Moskva i Vašington nastavljaju da traže nov koncept međusobne saradnje, kosovski problem izbledeće pred raketnim štitom, Iranom i Bliskim istokom.
Peto, zašto bi Rusija bila protiv ulaska Srbije u EU kada i sama pokušava da popravi odnose sa moćnim tržištem bez koga njeno energetsko bogatstvo malo vredi. Rusiji je bolje da se aktiviraju (neiskorišćeni) međusobni sporazumi o carinskim olakšicama i da Srbija bude u EU.
Kada to čuju od svog sveslavjanskog partnera-brata, Boris i Voja moraće da se zamisle. Velji će da zadrhti ruka. Svi naši moraće nerado da priznaju da je Putin uspeo u onome u čemu oni zdušno ne uspevaju: da se postroje u istu vrstu.
Ako su se sa ovakvim bagažom vratili iz Moskve, put pobedi Borisa Tadića je otvoren. Kao i put Srbiji ka Evropskoj uniji.
Zato sam uveren da će se drugi izborni krug kvalitativno razlikovati od prvog. Ne kupujem stereotipsku formulu zapadnih medija, koju su i ovde olako prihvatili neki analitičari, da glasamo između Istoka i Zapada. Trebaju nam i jedni i drugi. Zar Rusija nije Evropa?
Borisov rezervoar su onih 70 odsto evrooptimističkih glasača. Oni su u prvom krugu imali priliku da se partijski opredele, da nekoga nagrade, a drugoga kazne. Ali, u drugom krugu, onima koji nisu glasali za Tadića ostaje da ozbiljno razmisle. Da li će biti partijski lojalisti u zemlji koja bi mogla da izgubi sebe, ili što pre žele ono što u anketama kažu: prosperitetnu, demokratsku, evropsku Srbiju.
Glasamo o izvesnosti i neizvesnosti. Izvesnosti i neizvesnosti sopstvenih džepova, radnih mesta, stranih investicija, stanova, dece u obdaništima, pacijenata u bolnicama, visine rate kredita.
Gospođe i drugarice, gospodo i drugovi, mladi i stari, ovo je situacija koja traži nadstranačko odlučivanje. Upravo zato sam spreman da pređem preko mnogih stvari koje je kao lider DS-a uradio Boris Tadić. O tome ću kada pobedi.
Boško Jakšić
[objavljeno: 27/01/2008]
