Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 04.Nov.2017, 16:22   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Cigljana (Dada)

Kuj gvožđe dok je vruće, to smo pisali i za domaći, rečenicu još vidim u svesci na velike i male linije, ali šta je sa pečenjem rakije, ni tu nema zastajkivanja ni predomišljanja, kad jedared počneš da ložiš nema natrag! Šta tek reći o pečenju ciglje! Nakon tolikog rada, nakon tolikih planova, šta će od nje da se zida - Kurjački će dve kuće, mi ćemo da patošemo avliju, da sazidamo letnju kujnu i šupu - tu tek nema natrag: kad se furuna (sazidana pažljivo od nepečenih >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << i blagopoluchno osušenih cigalja) počne ložiti, nema više kec-mec. Jedni dovoze fašine i ograzine, drugi donose ložačima kuvanu ranu. U jednoj ruci ceger, tu je lebac, so, escajg, tanjiri, i nešto što nije čorbasto, pa ne može ni da se prospe ako se izvrne; u drugoj ruci velika ručkonoša, sa originalnim zaklopcem: tu je pileći paprikaš, sa knedlama od testa ili sa krompirom. 

Da bih stigao do cigljane morao sam proći pored groblja, koje pre toga nikad nisam video noću, nikad krstove i spomenike nisam video na mesečini: ako sam večeru i odneo za vedla, u povratku me je čekao mrkli mrak; sam sam sebi govorio da je to isto ono groblje pored kojeg sam toliko puta bezbedno prošao, uostalom, moji su na cigljani, a baba-Jelina i Kekina kuća su čim se prepneš na breg i uđeš u selo.

Da, išao sam u prvi razred sa Dadom, ćerkom Ilije Šintera, pravog imena joj se na moju sramotu i žalost više ne sećam, a prezime joj je bilo kako-kad, Radu ili Nedu. Starija je bila od mene godinu dana, ali je ponavljala razred, simpatična, zrikava, levoruka (što je tadašnja škola surovo suzbijala), ošišana leti kao što smo i mi bili do glave, jedino što se ona pojavljivala u haljini: malena tifusarka u partizanskom filmu. U školi se proneo glas da Dada nema krevet, nego da spava u fijoci, ne dabome zatvorena kao neki veš, nego u fijoci spuštenoj na zemljani pod, na krpama umesto na perini napunjenoj slamom, kakvu smo imali mi iz nešinterskih familija.

Nemio događaj zbio se na furuni koja još nije oblepljena blatom, ja sam na njenom ravnom, arapskom krovu, čika Dušan (Dadilo), koji je bio u prolazu ili krivolovu, dao mi je praznu lovačku pušku da sa njom stražarim; motrio sam pomno na Adicu da iz pravca Sakula ne naiđu Indijanci ili vojska Juga, ali se na horizontu pojavila samo Dada: „Ljudi, eno je Dada iz fijoke!“, dao sam oduška svom maloletničkom rasizmu, na šta je ona, uvređena, rekla da ide kući po nož - ne daje pet para na moju pušku. Mene su u međuvremenu spustili sa furune, pušku sam bio razdužio i pošao kući, kad se Dada ukazala sa Ilijinim strvoderskim nožem u levici. Nisam znao da li da bežim natrag ka cigljani, ili uzbreg, kod Keke i Baba Jele, Dada me je vijala, moje rođake su imale na vratima naopaku bravu, metalna drška morala se pritisnuti i podići odozdo, te sam se vratio i ramenom otvorio vrata, onako bez daha kažem baba Jeli ko me vija i to naoružan...

Baba Jela je samo ubrisala ruke o kecelju i izašla na vrata, moja progoniteljka sakrila je nož iza leđa, Baba Jela je osula paljbu na nju, šta ona misli, da preti mlađim detetu nožom, Dada joj nije ostajala dužna: „Di mi nož, šateram ti nož!?“ Vodvilj umesto krvoprolića!

I sam sam, trčeći i boreći se za dah, pomišljao da se Dada možda šali, da glumi za publiku sa cigljane i za par dokonih jamuraša, a da ne misli baš da mi zarije nož pod plećku, ali sam trčao ne osvrćući se. Život mi jeste bio spasen, ali sam bio osramoćen i postiđen: i što sam bežao, i što sam školsku drugaricu onako prodao, što sam se podsmevao neproverenoj slici proverenog siromaštva.

Podnosio sam zadirkivanja očevidaca i drugih koji su za moje bekstvo sa megdana naravno čuli, ali sam govorio: „Ja sam gledao smrti u oči!“, mada se, kako rekoh, nisam uopšte osvrtao.

Proći će godine i godine, Kurjački će sazidati kuću, preko, sa šest velikih prozora, za svakog brata po tri, moj će deda patosati našu avliju kao riblju kost, prolaziće zime, proleća, leta, možda i pedeset godišnjih doba, čujem jedne jeseni da su Ilija i Dada ubili drvoseču, hladnim oružjem, taki im bio arsenal, i da su oboje u zatvoru, tja, možda je dobro što sam bio onolika kukavica, šta ako se Dada nije šalila?

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.45.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...