Izvor: Press, 26.Sep.2010, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dobio ime po Dragojeviću!
Otac mi je Bunjevac, majka Srpkinja, a kad tome dodam da je moja supruga polu-Makedonka čiji je otac iz Bosne, onda u porodici imamo čitavu SFRJ
Oliver Dulić uspeo je do 35. godine da postane najmlađi predsednik u istoriji srpskog parlamenta. Jedan je od najmlađih ministara u Vladi, predsednik je Kadrovske komisije Vlade i kao „čovek od poverenja najvišeg vrha" uticajan funkcioner DS.
Uz to je lekar, sportista i brižan suprug >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << koji nema problem da javno kaže da obožava svoju ženu. Od početka karijere prate ga kontroverze: šta je po nacionalnosti, koje je vere, ko stoji iza njega, ko ga gura...
- Rođen sam u Beogradu, gde su moji roditelji već živeli sa dva starija brata u stančiću od 15 kvadrata koji je kasnije postao moj studentski stan. Pošto nas je bilo mnogo na tako malo prostora moji su počeli da grade kuću u Bariču. Ali, ona se srušila zbog klizišta! Otac, izvrstan građevinski inženjer, dobio je ponudu da bira između Subotice, Mostara ili Splita. Izabrao je Suboticu i dobio veliki stan, posao za majku i izvrsne uslove za sebe. Tako sam, kao šestomesečna beba, postao Subotičanin - počinje Dulić životnu ispovest.
Kako smo postali „fratrovi"
Kaže da je Subotica izvrsno mesto za odrastanje i da je ta multietnička sredina učinila da se Dulići osećaju kao Jugosloveni i da oplakuju državu kad se raspala.
- Dulići su Bunjevci, a uz to obično ide crtica Hrvati. Moja majka je Srpkinja, a mi smo svi Jugosloveni! Samo onaj ko je živeo u takvoj sredini to može da razume. Kad tome dodamo da je moja supruga Andrea polu-Makedonka čiji je otac iz Bosne, onda imamo celu SFRJ. Zato se nas dvoje šalimo da će naša deca biti mali Jugosloveni. Moj otac je kršten u katoličkoj, a ja u pravoslavnoj crkvi, svojom voljom. Trebalo je da kumujem i venčam druga i pre toga su mene krstili u jednoj maloj pravoslavnoj crkvi u Vojvodini. Slava mi je Sveta Petka. Nemam problem da pričam o poreklu, ali me nervira kad u zemlji jednakosti moram da se pravdam nekome. A znate li da nas Duliće zovu i „fratrovi"! Neki naš pradeda bio je katolički sveštenik, ali nije mogao da se pomiri sa pravilima celibata i da odoli ženama, pa su ga najurili iz crkve. Od tada su Dulići „fratrovi" - priča Oliver.
Ima tri brata, devet godina starijeg Teodora, dve godine starijeg Modesta i dve godine mlađeg Igora. Otac ih je spartanski vaspitao.
Ime je dobio po omiljenom pevaču roditelja Oliveru Dragojeviću... iako je njegova majka bila nastavnik Oliveru Mandiću dok je radila u Beogradu. Za imenjaka Dragojevića veže ga jedna od najupečatljivijih slika iz detinjstva.
- Bili smo na moru i išli na koncert Dragojevića u Splitu. Imao sam dve godine i sećam se da je brat Modest pentrajući se po Areni pao! I sad pamtim njegovu raskrvavljenu glavu. Roditelji ne mogu da veruju da se toga sećam. Možda mi se tu i urezalo da treba da budem lekar - analizira dr Dulić.
Iz najmlađih, predškolskih dana pamti i prvu ljubav.
- Kao deca svi smo imali neke svoje fikcije, ljubavi koje su nam najlepše na svetu. Studirajući medicinu shvatio sam da je to zato što se tada razvijaju žlezde. Za mene je najlepša bila jedna Suzana zbog koje sam terao oca da me vodi do Kelebije da bih je video kako se igra. Kad sam ušao u pubertet, svake nedelje sam se zaljubljivao...
U osnovnoj školi bio je odličan, a u petom razredu je rekao da će biti lekar.
- Išao sam u srednju medicinsku školu i možete da zamislite koliko je devojčica bilo na jednog dečaka. Studirao sam u Beogradu, bio sam baš dobar student sa prosekom 8,7. Od treće godine imao sam sve desetke. Kao student noći sam provodio u Urgentnom centru, gde je radio dr Đorđe Bajec, moj mentor na hirurgiji. Ne znam kako me je politika otrgla od medicine. I kad me iznerviraju kažem 'idem da operišem'. Četvrtkom radim kao ortoped konsultant, imam pacijente, a neke je sramota da se skidaju pred ministrom - kaže Oliver.
Radimo na bebi
Po završetku fakulteta dobio je stipendiju u Norveškoj i priliku da se tamo trajno i vrlo dobro uhlebi. Ali, ljubav je bila jača...
- Kad sam završio školovanje, ovde se radilo za marku, dve. Radio sam i kao lekar u Hitnoj pomoći u Subotici i u to vreme sam upoznao Andreu. Zbog nje sam i ostao u Srbiji i ne kajem se. Znao sam da je to to i da je ona savršena za mene. Otišao sam u vojsku 2001, služio u kasarni „7. jul" u Beogradu, a ona me je čekala... Posle toga smo se venčali. Andrea je dve godine mlađa od mene, diplomirala je dizajnerski enterijer, podržavamo se, razumemo i volimo. Napredovao sam u medicini, u stranci, u državi, sve uz njenu podršku. Imamo brak kakav se samo može poželeti i sad radimo na bebi. Biće i to - kaže na kraju Dulić.
