Izvor: Večernje novosti, 03.Dec.2017, 14:35   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Svađa političara oko Zvezde i Partizana (FOTO)

Uticaj državnih funkcionera i otvoreni sukobi rukovodstava večitih fudbalskih rivala. Generali zvezdaše optuživali da su protiv Armije i Partizana. Partizanovcima odgovoreno: vi ste protiv narodne vlasti SKLONOSTI Srba da se dele "dokumentuje" bezbroj primera. U našoj istoriji, kao uostalom i u istoriji mnogih naroda i država, bilo je podosta unutrašnjih pobuna i prevrata i raznoraznih podela. I u srednjem veku beleženi su sukobi neobuzdanih, rasplamtelih i raspomamljenih >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << vlastoljubivih vladalaca i pretendenata na presto. Nije se vodilo računa na žrtve koje podnosi narod, ni na štete koje je trpela država. Ponešto od toga i danas možemo da prepoznamo u angažmanu pojedinih političkih stranaka. Vaspostavljanjem moderne srpske države, dinastički sukobi su obnovljeni. Oni su bili glavni uzroci gotovo svih unutrašnjih nemira. Posle ubistva Karađorđa tuča za presto u Srbiji trajala je bezmalo jedan vek, između dve dinastije - Karađorđevića i Obrenovića, i njihove najzagriženije pristalice. I to nam je bilo malo, pa smo nastavili da se delimo na prečane i Srbijance, na Hercegovce i Šumadince, na Lale i Crnogorce, na južnu prugu i Ercove... Po istom modelu, i Beograd se delio na Dorćolce, Savamalce, Vračarce, Voždovčane, Zemunce. Delio se i na "adažije" i "dunavce", i naravno, na zvezdaše i partizanovce, na "grobare" i "cigane". PAŽLjIVIJE hroničare naših naravi zato ne iznenađuje trenutni "medijski rat" dva naša najpopularnija fudbalska kluba. Rivalitet Crvene zvezde i Partizana počeo je od njihovog osnivanja. Svojevrsni frontovi fudbalskih navijača, koji traju do danas, formiraju se od prve prijateljske utakmice, odigrane 21. aprila 1946. godine, kada je bilo 2:0 za Partizan. Istovremeno, taj rivalitet sa tribina selio se i u sam vrh državnog rukovodstva. Vladimir Dedijer (u sredini) sa Zvezdinim kapitenom Rajkom Mitićem i Josipom Brozom Prva zabeležena fudbalska svađa zbila se u jesen 1947. godine kada je Zvezdin igrač Jovan Jezerkić prešao u rivalski tabor. Njegovo pojavljivanje u Partizanovom dresu Zvezdina publika dočekala je povicima: "Ua, Partizan! Ua, partizani!". Posebno je izviždan igrač. Posledica ovog, za ono vreme popriličnog skandala, bio je sastanak kod Tita. Najbučniji su bili Svetozar Vukmanović Tempo, partizanovac, i Blagoje Nešković, zvezdaš. O tom sastanku, u svojim sećanjima, Tempo je napisao: "... Nijesam se mogao uzdržati, pa sam dobacio Neškoviću kao navijaču 'Zvezde': - Ti si protiv Armije ! - A ti si protiv narodne vlasti - nije mi ostao dužan. Počesmo se prepirati i uzajamno optuživati. Pošto je prepirka prijetila da se pretvori u svađu, Kardelj je intervenisao: - Članovima rukovodstva jednostavno bih zabranio da idu na utakmice... jer se može desiti da se stvore frontovi u samom rukovodstvu. Pobunili smo se jer smo gotovo svi išli na utakmice. Čak se i Kidrič pobunio, iako je samo tog dana došao na igralište i bučno navijao za Partizan. - To mi je jedina razonoda! -rezignirano sam komentarisao. - Ne idem u lov, ne igram karte, gledam filmove i idem na utakmice. A sad treba i toga da se odreknem. Jedino se nije izjašnjavao Aleksandar Ranković. Ćutao je sve vreme, mada je bio sklon da ponedeljkom, ukoliko Partizan izgubi utakmicu, zove rukovodioce kluba uz pregršt ne baš nežnih prekora." CRVENA zvezda je osnovana 4. marta 1945. godine, na inicijativu Slobodana Penezića Krcuna, Zorana Žujovića, Blagoja Neškovića, Vladimira Dedijera, Slobodana Ćosića, Milovana Ćirića... Određene su i boje: crveno-plavo-belo sa belom petokrakom zvezdom na crvenoj podlozi dresa. Novoosnovanom klubu tada su pripali stadion, prateći objekti i veliki broj igrača predratnog fudbalskog kluba Jugoslavija. Crveno-bela boja dresova će biti preuzeta nešto docnije. Paralelno sa osnivanjem Crvene zvezde traju pripreme da se pri Centralnom domu Jugoslovenske armije, po ugledu na Sovjetski Savez, oformi fudbalski klub, a kasnije da se proširi i na ostale sportove u kojima bi bili sportisti u vojničkim uniformama. Datum njegovog rođenja je 4. oktobar 1945. godine. Ratni komandant Peko Dapčević, kasnije i jedan od predsednika JSD "Partizan", opisao je kako je doneta odluka o osnivanju kluba: "Većina nas, mladih generala, koja je igrala i volela fudbal, okupili smo se i dogovorili da osnujemo fudbalski klub. Oko imena nije bilo natezanja: bili smo partizani, bilo je i najprirodnije da se naš klub zove Partizan. Peko Dapčević (u krugu) sa fudbalerima Na samom skupu, neformalno je predsedavao Svetozar Vukmanović Tempo, bili su još prisutni Otmar Kreačić Kultura, Vujica Gajinović, Ratko Čoče Vujović (izabran za prvog predsednika), Koča Popović, Mijalko Todorović Plavi..." U SVIM republičkim centrima, tih godina, osnivaju se novi klubovi, a u leto 1945. godine organizuje se svearmijsko prvenstvo, na kome se okupilo oko 400 najpoznatijih fudbalera iz cele zemlje, nastala je otimačina za najbolje. Bilo je među njima i onih koji su u toku rata nosili neke druge uniforme... Prošlost, međutim, nije uticala na njihovu budućnost. U memoarima "Revolucija koja teče", Svetozar Vukmanović Tempo je napisao: "Mi smo, naravno, imali u tome znatno preimućstvo nad ostalim klubovima - vrbovali smo dobre igrače, davali im činove i zapošljavali ih kao sportske referente u Domu armije, davali stanove, do kojih se onda teško dolazilo. To nam je omogućilo da privučemo dosta dobrih igrača... Publika nije svesrdno prihvatila Partizan iako je on bio najbolji klub. Uzrok tome bile su privilegije koje su uživali i klub i igrači... Mi u Političkoj upravi nijesmo to vidjeli, već smo bili skloni da tu pojavu pripišemo držanju komunista, a posebno omladinaca 'civila'. Optuživali smo ih da ne vide politički značaj stalne popularizacije armije, da se srozavaju na neprijateljske pozicije, da su protiv armije i partizana. Oni su, opet, odgovarali da se ne može izjednačavati 'Partizan' sa partizanima i armijom." Slobodan Penezić Krcun (u krugu) sa fudbalerima VELIKO uzbuđenje izazvao je i pokušaj da Rajko Mitić pređe u vojni klub. Najbolji Zvezdin igrač bio je pozvan u Političku upravu Generalštaba JNA, gde mu je rečeno da se od njega očekuje da iz Crvene zvezde pređe u Partizan. Mitić, nemajući drugog izlaza, otišao je da se požali Vladimiru Dedijeru, vatrenom zvezdašu. Dedijer, inače plahe naravi, odmah je pozvao Tempa. U knjizi "Izgubljena bitka Josipa Visarionoviča Staljina" o ovom događaju piše: "Pozovem ja (i to specijalnim telefonom) druga Tempa, načelnika Političke uprave Generalštaba, kada on na mene osu vatru kako ja ne znam da Partizan treba da bude najbolji tim Evrope, da najbolji igrači moraju da budu u njemu, da to nije samo njegova želja, nego postavljeni politički zadatak. I ja planem s druge strane žice: - More, Tempo, nije fudbal petogodišnji plan ili bitka na Sutjesci, nego je to zabava. Ljudi se tu potpuno iracionalno opredeljuju za ovaj ili onaj tim. Tu je mnogo emocije. Tempo onda dreknu na mene, a ja njemu sasuh: - Ako Mitić pređe silom iz Zvezde u Partizan, napraviće se pravo političko pitanje... Narod to neće razumeti. Tu ti se mi posvađasmo, kao nikad u životu. Ali, Mitić nije prešao u Partizan." U svojim sećanjima i Tempo piše slično o ovom događaju, s jednim dodatkom koji je Dedijer preskočio. Rajko Mitić je prethodno uzeo stan od Partizana, koji posle raspleta nije vratio. SAMOVOLjE i privilegija nije bilo samo u Partizanu... Vladimir Dedijer, jedan od osnivača Zvezde, objektivno svedoči: "U Beogradu oko Crvene zvezde počeli su da se skupljaju neki državni funkcioneri koji dotle nisu znali da li je Crvena zvezda fabrika pekmeza iz Kragujevca ili fudbalski klub. I taman se red zaveo s Partizanom kada su počele nepravilnosti oko Zvezde. Istina, ja sam bio zakleti zvezdaš, ali kada je Politbiro CK KPJ izdao jednu direktivu da se fudbalskim klubovima ne smeju davati nikakva sredstva iz državnih fondova, ja sam podneo jedan izveštaj da je Crvena zvezda dobila lepe pare od srpske vlade." Kapiteni Rajko Mitić i Stjepan Bobek, sa sudijom Vasom Stefanovićem, pred 4. derbi 1953. Dedijerova intervencija nije dala rezultat; mešanje državnih i drugih funkcionera nije prestajalo. O relaciji politika - sport, Vladimir Dedijer je ostavio još jedno svedočanstvo: "Jednom mi se žalio Aleksandar Tirnanić, državni kapiten fudbalske reprezentacije: - Zvao me jedan visoki funkcioner iz Ministarstva spoljnih poslova i kaže da je predstojeći susret naše reprezentacije od velikog državnog značaja i da ja treba njega da slušam prilikom sastava našega tima. Ne znam šta da mu odgovorim? Tirketu sam dao kratak savet: - Kaži ti njemu, kada on bude idući put birao ambasadore za inostranstvo, neka tebe on priupita za savet. Taman se on toliko razume u fudbal kao ti u kadrovsku politiku našega Ministarstva spoljnih poslova." U OKTOBRU 1948. godine u Beogradu je trebalo da se održe balkansko-srednjoevropske atletske igre. Plan je bio da se ta velika sportska priredba održi na novom stadionu, koji bi bio sagrađen na igralištu čuvenog predratnog kluba BSK, koje je dodeljeno Partizanu. Rezolucija IB onemogućiće da naš glavni grad bude domaćin. Staljin je jednostavno zabranio to atletsko takmičenje. Grupa generala, na čelu sa Tempom Vukmanovićem, odlučila je da se stadion završi, pravdajući odluku time da Beograd nema odgovarajući sportski objekat. U stvari, stadion je bio namenjen Partizanu. Pošto je završen projekat, koji je predviđao kapacitet od sto hiljada gledalaca, počelo se s gradnjom. Tada zvezdaši počinju tihi rat. Optužuju rukovodstvo Partizana za megalomaniju. Na njihovo zaprepašćenje, Zvezdinom taboru priključuju se Ivan Gošnjak i Koča Popović. I kako je to u ono vreme bilo, morao je Tito da interveniše. Na sastanku kod Tita, po Tempovim sećanjima u "Memoarima" prvi je reč uzeo Gošnjak "i optužio da se gradi veliki stadion i troše ogromna sredstva u situaciji kada hiljade oficira nemaju stanova. Tito je našao srednje rješenje: dozvolio je da se gradi stadion, ali je upozorio da ne smije biti velik i da se ne smiju trošiti velika sredstva." Tako je sagrađen Stadion JNA, ali umesto sto, mogao je da primi pedeset pet hiljada gledalaca. DVA MILIONA ZA VASOVIĆA O UTICAJU visokih funkcionera na fudbal govori i jedan detalj s početka šezdesetih godina prošlog veka. Velibor Vasović je za prelazak u Zvezdu 1964. (na slici) dobio dva miliona dinara. Kada je posle pola godine odlučio da se vrati u Partizan, morao je da vrati i pun iznos koji je dobio. Međutim, većinu para izdelio je braći i sestrama. Problem je rešen, ispričao je Vasović autoru ovog teksta, tako što ga je lično pozvao Aleksandar Ranković, i dao mu novac da vrati komšijama.
Pogledaj vesti o: Večiti derbi,   Zvezda - Partizan

Nastavak na Večernje novosti...