Izvor: Vesti-online.com, 16.Sep.2012, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Truli obraz državnih umetnika
Minuli utorak je izgledao kao dobar dan za Srbiju. Predsednik Tomislav Nikolić se sreo, i veoma dugo, i za Srbiju uspešno razgovarao sa Vladimirom Putinom, potpredsednika vlade Aleksandra Vučića su u Nemačkoj ne samo izuzetno svečano dočekali nego je ostvaren i vidan napredak u ekonomskoj saradnji, fudbalska reprezentacija Srbije je ubedljivo porazila Velšane, a košarkaška reprezentacija se pobedom nad Izraelom kvalifikovala za Evropsko prvenstvo.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com <<
Milorad Vučelić
Nekome bi i to bio dovoljan znak da je reč o dobrom danu, ali definitivan zaključak se može izvući tek kada se dan posle pogledaju naslovne stranice beogradskih dnevnih novina. U ravno pet prestoničkih dnevnika nijedna od tih vesti nije zavredela naslovnicu. To je pouzdan znak da se Srbiji nešto dobro dogodilo.
Ovakvo medijsko ponašanje je na neki način i razumljivo, jer posle odlaska Borisa Tadića i žutog kartela sa vlasti svima nedostaje njihova briga za mir u svetu, liderstvo u regionu, borba protiv gladi i žeđi na planeti, besprizivne koračnice na putu bez alternative, razglabanja o svetskoj ekonomskoj krizi kao našoj šansi i alibiju za neuspehe istovremeno, i slično. Nema toga - nema ni naslovnih strana. Važniji od svega našim medijima je borba Tadića i Đilasa za čelnu poziciju u žutom kartelu.
Više je nego otužno, između ostalog, gledati najveće Tadićeve ulizice i batlere, koji su izvikivali kako je "Boris Tadić najveće bogatstvo koje DS ima", kako pred očima javnosti onako bestidno postaju "đilasovci". Primera ima mnogo, ali je posebno karakterističan istup Božidara Đelića. Nije samo reč o više puta dokazanim karakternim slabostima ovog funkcionera žutog kartela, jer to je već opštepoznato.
On kaže kako je "Tadić uradio mnogo dobrih stvari, a njegova uloga kao državnika je istorijska" i da "DS mora da se ponosi što je Srbiji dao takvog predsednika države, ali stranki su potrebne promene"! Niko tako plastično, direktno i tačno nije pokazao da su partijski interesi DS-a u direktnoj suprotnosti sa državnim interesima. Ono što je za sve nas u Srbiji bilo od istorijske važnosti i značaja, za žuti kartel je upravo zato neprihvatljivo. Sve što je dobro za DS nije dobro za Srbiju - opštevažeći je slogan za Izbornu skupštinu 10. novembra.
Junaci srpskih medija: Dragan Đilas i Boris Tadić
Tako, eto, odsustvo karaktera jednog žutog funkcionera može biti i od opšte koristi. Uostalom, pred nama se odigrava sukob između dokazanog "državnika istorijskih dimenzija" Borisa Tadića i pretendenta na mesto šefa žutog kartela Dragana Đilasa. Dok su reči i dela prvog već više nego poznate, kod drugoga se očito radi o više nego polivalentnoj, gotovo renesansnoj ličnosti. Uspešan poslovni čovek, kontrolor i tihi vlasnik velikog broja medija, štampar, kapitalista, političar, gradonačelnik prestonice, sportski funkcioner i iznad svega veliki neimar najskupljih mostova na svetu.
"Bus Plus" reformator", opozicionar u velikoj ljubavi sa aktuelnim ministrima - i sve to istovremeno. Možda sve ove terete uspešno nosi i spaja, jer je, kako se ističe, potpuno lišen bilo kakvog ideološkog ili idejno-političkog tereta, što je njegova ogromna prednost u odnosu na sve. Kratko rečeno u DS-u je počeo sudar divova. Veliku i opštepoznatu pažnju izazvao je tekst Dragana Kolarevića "Vreme je za prvi srpsku kulturni ustanak". Pobrojao je umetnike i javne ličnosti koji su bezrezervno podražavali režim prepoznatljiv pod imenom žuti kartel.
Svi smo imali prilike da vidimo te likove kako se, kad god je potrebno, veru na bine i predizbornim kampanjima, režimskim svečanostima, učestvuju u propagandnim spotovima, recituju i grme sa televizijskih ekrana veličajući i hvaleći vlast. Nekoliko njih kaže da će to i dalje raditi, a neki kažu da su ponosni što se nalaze među pobrojanim. Retki su možda greškom pomenuti. Po njihovom većinskom svedočenju oni se nalaze na svojevrsnom spisku srpske legije časti. I šta je onda, i u čemu je problem?
Valjda nije u tome što neko ima potrebu da izdvoji i istakne časne ljude, pa čak i ako se ne slaže sa njima? Ali ako se samo malo izmaknemo pričama o nametnutim temama, videćemo da je najveći deo tih ljudi bio izdašno pomagan iz državnog budžeta. Država je prepoznala njihov dar i časnost, i obilato ih materijalno podržala.
Država je od novca poreskih obveznika pomagala projekte ovih časnih likova. Neko je uz dobru platu postao ministar kulture, pa onda savetnik za kulturu predsednika Republike, o savetničkim sinekurama u ministarstvima da ne govorimo, ogroman broj njih je za svoje filmove i televizijske serije dobio novac, glumci su naprasno postali producenti, pretvarali su se i još se uvek preko noći pretvaraju u pisce i reditelje, dodeljivani su novci za izdavačke i sajt projekte, masovno su im otkupljivane knjige, i to iste godine kada su Ministarstvo kulture i Narodna biblioteka otkupili samo jedan jedini primerak sabranih dela Miloša Crnjanskog!
Da bi se u biblioteke smestila njihova dela, iz njih je morala biti izbačena čitava Kraljevska biblioteka, finansirane su izmišljene akcije, političari su u sve to uključivali javna preduzeća, nagovarali privatnike da pomognu, uticali da se prazni kasa i Republike Srpske... Pa nismo, valjda, dotle došli da se oni sada stide što ih je za njihove usluge režimu država, kojom je ovladao žuti kartel, bogato plaćala i što sada teraju narod da učestvuje u njihovoj odbrani. Nema kartela u kojem se radi besplatno.
Dok su sistematski "čistili Srbiju" nisu znali ni za narod, ni za Boga, a sada očekuju od nas da im pomognemo da očiste ukaljani obraz. Mnogo bi zanimljivije bilo da od njih i njihovih visoki pokrovitelja saznamo kako su pravili crne liste nepodobnih koji su sistematski bili osujećivani, onemogućavani i prokazani, dok su se oni na državnim jaslama sladili i još se uvek, na osnovu stečenih prava i započetih projekata, slade. Te liste postoje i važeće su još uvek, i bilo bi zanimljivo da ih u vidu bar nekog pokajanja obnaroduju.
Dok smo gledali užase televizijskog suočavanja sa Šiptarom koji je vadio srca živom srpskom mladiću, Obamina američka administracija je istog dana izrazila veliki ponos zbog napretka Kosova ka nezavisnosti. Trebalo bi ih upitati da li se ta ponositost odnosi i na ove učinke OVK-a koji su utemeljili i sve ono što se upravo danas dogodilo u Tripoliju, gde je tragično stradao američki ambasador sa trojicom saradnika. Da li se tu može govoriti o teroristima ili oslobodiocima i revolucionarima, ili prerastanju jednih u druge, kako se to dogodilo i događa na Kosovu i Metohiji. Gde se, i kako, i ko određuje tu granicu? Kada je već o granici reč, onda se može govoriti i o granici između smrknute ozbiljnosti i smeha od srca.
Dan posle pomenutog snimka na televizijskim ekranima pojavila se Rada Trajković. Bila je ozbiljna i ljutito je upitala zašto na vest o trgovini ljudskim organima "međunarodna zajednica ćuti". Ta trenutku dolična ozbiljnost podsetila je na njen nekadašnji smeh na istu ovu temu. Pisali smo o tome u našem listu 5. marta 2010. godine (broj 104). Gračanicu je posetio Bernar Kušner. Izašao je pred novinare u pratnji svoje nasmejane domaćice Rade Trajković.
Podsetimo se: "Kada mu je pomenuta i kod nas i u svetu opštepoznata 'žuta kuća' i trgovina ljudskim organima (pitanje je, inače, postavio novinar 'Glasa Amerike'), sa Kušnerovog lica nestao je bodri osmeh. Nije ga zamenila glumljena ozbiljnost, nego se namešteni osmeh pretvorio u grohotan smeh čoveka koji je uhvaćen u laži, i koji je sam sebe pokazao kao saučesnika u nečemu monstruoznom.
Rada Trajković se sve to vreme samo osmehivala. Kušner je osetivši tako preko potrebno razumevanje posegao za Radinim osmehom i rukom spasa. njegovo samoljubivo razmetljivo 'ja' se u panici pretvorilo u 'mi': 'Rada i ja.' Nema nikog normalnog ko nije video, i ko nije bio, i postao svestan šta se dogodilo s Bernarom Kušnerom. Reći da je uhvaćen u laži - malo je. Jedino je Rada Trajković zagonetnog osmeha izjavila da ga 'potpuno razume'". Šta je sada verodostojnije: njen, i ne samo njen, ondašnji smeh ili današnja ozbiljnost?
Taj odgovor je važan, ma koliko podrazumevajući bio. Ali važnije od tog odgovora je to što je poslednjih dana, bar na neko vreme, skinut osmeh s lica onima koji već godinama sa neskrivenim zadovoljstvom govore da smo za sve i svašta krivi, da se moramo predati i "šaptom pasti".
Nije to baš malo. Za početak.
Pogledaj vesti o: Tomislav Nikolić, Vladimir Putin, Evropsko prvenstvo
Nastavak na Vesti-online.com...
