Izvor: Sportal.rs, 19.Jan.2015, 22:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Loš dan - sutra samo loš san
Od specijalnog dopisnika SPORTALA sa Austrelien opena - Od kada je tenis u Srbiji dostigao najviši stepen svoje popularnosti u istoriji – ponovo „otkriven“ magijom naših najboljih igrača stasalih u uslovima najmanje podobnih za sport ovakvog profila i zahteva – isuviše bi bilo skromno opisati ga sa opštih stanovišta. Tačno je to da „cela zemlja navija“, bez obzira na to na kom kontinentu i protiv kog protivnika igrali naši asovi, u koliko sati prenosi tih mečeva >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportal.rs << počinju, koliko traju...
Skoro nikome nije važniji argument da se praćenje tenisa „ne podudara“ sa zahtevima radnog dana, da verovatno ima pregršt raznih drugih tema koje zaslužuju da u tom trenutku zaokupe pažnju i više nego sto neki „drugi set“ ili „prvo kolo“ pobuđuju, važnijih odlučujućih momenata u nečijem domu, obitelji ili školovanju od „sedmog gema“ ili taj-brejka... Nekom neangažovanom posmatraču, turisti u Srbiji u čijoj zemlji su dominantni “sportovi” kriket ili bejzbol, ili samoproklamovanom „izganiku od globalne pošasti“ čije konotacije savremeni profesionalni sport poprima kroz medijsku sveprisutnost – ovi i ostali primeri opšte prihvaćenosti tenisa kao jedne od omiljenih tema javnog diskursa u Srbiji izazivaju fascinaciju na više nivoa. Ali, to je tek početak teniskog doživljaja kod nas.
Nije dovoljno prizvati sarkazam da bi se koliko-toliko „opra(vda)o“ fenomen pojave hiljada samozvanih teniskih stručnjaka, analitičara, tumača teniske sudbine i gurua teniske psihologije. U poređenju sa njima, opšta mesta koja prate ili opisuju popularnost tenisa kao sporta u nas izgledaju – bezazleno, eufemizirano. Činjenica je da se puno pripadnika naše nacije, što u matici, što u raseljenju, „prihvatilo“ reketa poslednjih nekoliko godina, nadahnuto velikim pobedama, „večnim“ naslovnim stranama i pratećim trofejima i počastima koji su promovisali „srpsko tenisko čudo“ širom planete. Na obnovljenu pozitivnu nevericu mnogih – već se naziru nove generacije mladih asova koje je takav talas entuzijazma pokrenuo ka perspektivi uspeha u sportu koji skoro neizostavno zahteva visoku sistematičnost, vrhunsku pedagogiju i značajna finansijska ulaganja – da bi se često talenat uopšte i prepoznao. Ali, tenisa su se „latili“ i mnogi kojima je zahtevnost bavljenja profesionalnim tenisom jednako relativna kao i to da li se težina reketa meri u gramima ili kilogramima – i kojima „teška reč“ nije nimalo teška za saopštiti putem povika sa tribine, komentara na društvenim mrežama ili omalovažavajućeg komentara u krugu porodice – pretpostavljenom stožeru vrednosti, morala i ukusa jednog društva. Jasno k'o dan.
Danas je veliki praznik tenisa u Melburnu, celom svetu. Prvi dan Austrelijen Opena ugostio je rekordnih 49,041 posetilaca po vremenu idealnom za dobar tenis i pravi užitak pod svodovima čak tri prekrivene Arene i šesnaest takmičarskih terena prvog grend slema sezone. I bez obzira na to da li je svoj posebni znak ovom danu dala prošlogodišnja šampionka (a danas, gle čudne sportske sudbine – „penzionisana“ kineskinja Li Na), legendarni ( i vidno šepajući ) Boris Beker, nosilac najvećih počasti Krune za teniske zasluge Nil Frejzer ili gostujuće zvezde spomenutog kriketa Stiv Smit i domaće muzičke scene Džulija Stoun – svi će oni provesti svoje vreme u velelepnom Melburn Parku sa istom misiijom kao i svaki gledalac koji je platio karte kao za neki „gala“ ili „glamurozni“ događaj – da proslave tenis i da prenesu dobro osećanje na svakog sledećeg prisutnog poklonika. Između ostalog – to je ono što „Sunčani slem“ čini omiljenim turnirom sezone među igračima, praznik sporta u koji su uložili sebe – zdušno podržani od strane svojih porodica – od najranijeg uzrasta.
Vest koju ćemo pamtiti iz dana premijernog sadržaja i posebne važnosti – je da je„srpski kontigent“ u singl takmičenju zabeležio loš start. U daljem toku žreba nećemo više gledati Filipa Krajinovića, Bojanu Jovanovski, Anu Ivanović. Viktor Troicki, prošlonedeljni osvajač Sidneja – nastavio je sjajnu seriju nastupa na australijskoj turneji još jednom ubedljivom pobedom protiv Jiržija Veselog - pobednika turnira na „još daljem“ Novom Zelandu – u naveliko hvaljenom ponovnom naletu u sam teniski vrh. Već sutra ćemo navijati za Jelenu Janković, Aleksandru Krunić, Dušana Lajovića, Novaka Đokovića – sa željom da njihove pobede povrate dobro raspoloženje i preokrenu negativnu statistiku iz prvog dana u onakvu kakva najčešćeće prati nastupe naših asova u ovoj fazi velikih turnira.
Bilo bi lepo da se desilo drugačije. Igra na terenu – nije to omogućila. Borili su se Fića, Bojana, Anči na najvećoj teniskoj sceni i sa protivnikom, i sa sobom, kako priroda teniskog natecanja nalaže. Između ostalog, njihovu tenisku sudbinu podelili su sa čak polovinom nosioca u današnjem žrebu ženskog turnira. Nebrojeni sati teških priprema, raznorodnih treninga, sparing-mečeva i analitičkih radnji posvećeni su savlađivanju izazova svakog trenutka i faze meča – od kojih svaki nosi potencijal preokreta. To je tek jedan deo onoga što se odvija između četiri poprečne i tri ravne linije koje suvereno kontrolišu vrline majstora belog sporta.
Drugi deo je – jedna cela paralelna stvarnost. Odigrava se u njihovim glavama – u javi i u snu. „Na programu“ tih projekcija na više ekrana nalaze se voleji i smečevi sa kišnog Rolan Garosa, brejk-lopte na servis protivnika „od juče“, prva dupla greška današnjeg meča, proklizavanje na kratku lopticu po vlažnom terenu nekog južnoameričkog čelendžera iz juniorskih dana. Borba sa protivnikom na terenu podrazumeva i borbu sa samim sobom – radi konačne pobede, koja u životu tenisera ima samo jedno apsolutno značenje – poziv na sledeći meč. U takvom stanju – često se ne zna gde je zapravo početak – a gde kraj nastupa.
Nije lako živeti unutar kontura takvog psihološkog portreta koje savremeni tenis – po svom intenzitetu i razvoju igre – neumitno zahteva od učesnika celogodišnjih turnirskih takmičenja. Jedino što svaki sledeći dan tenisera čini pozitivno podnošljivim, izazovnim, podsticajnim – jeste veličanstvena ljubav i strast prema sportu i svemu što on predstavlja. Nije li Filip želeo da ukroti najbržeg servera na svetu, ljubimca domaće publike Sema Grota ? Nije li Bojana ušla u drugi set sa namerom da ne dozvoli više ni jedan brejk na svoj servis ? Nije li Ana nastojala da povratak u sam svetski vrh ovenča pobedom koja bi pomerila negativnu statistiku njenih grend glem nastupa ka boljem „skoru“ ? I uprkos tome što to nisu danas uradili, i dalje će imati tu ljubav i strast da u sledećoj prilici nadgrade sebe i nadmaše protivnika, bez obzira ko to - sa druge strane mrežice ili negde drugde – bio...
Onda ćemo ih, zasigurno, slaviti – na jedan od naših brojnih „tradicionalnih“ načina. Pre svega – zanemariće se ono čemu u slavlju nema mesta – prethodni porazi. Prizivaće se tu i senzacionalizam, i kvazi-mitologija, i ezoterija – makar i kao faktor dobrog raspoloženja i zabave proistekle iz osvojena dva ili tri seta. Trajaće to slavlje – i danju i noću, i na statusima i na trgovima. I na stupcima, naravno – i to raznih rubrika. Ali, to je samo jedan deo sfere teniske loptice, linije koja opisuje pun prečnik kruga; kako se to „lepo“ kaže metaforičkim rečnikom fudbala – „lopta je okrugla“.
Oni koji će u tenisu vrednovati samo pobede – jednako će biti iluzorni u svojim nastojanjima kao što bi bilo očekivati da prikaz meseca koju gledaju nema svoju – tamnu stranu . Nema igrača niti pravog poznavaoca tenisa koji neće ceniti i poraze kao važan stepenik ka boljoj igri, ojačanom takmičarskom duhu, pobedničkoj perspektivi. Šampioni teniskih terena stvaraju se od skromnosti u trijumfu i podsticaja u porazu, sublimacijom celog spektra doživljaja u funkciji pozitivnog iskustva i takmičarske mudrosti. Ko god od učesnika Austrelijen opena 2015. ovih dana bude dočekao jutro u Melburnu, Beogradu, Rimu, Tokiju... znaće da nisu daleko jedni od drugih, misliće jedni na druge, sanjati svoje prošle mečeve i buditi se za one buduće. Iz dana u dan će ih u januarskoj svetskog prestonici tenisa biti sve manje, a onima koji budu ostali ovde do momenta početka njihovog finala – sati možda i dugi kao večnost.
I takvim, nepredvidivim tokom, teče i opčinjava teniska priča pored reke Jare. Nečiji loš dan već sutra će izgledati kao (samo) loš san, žuta loptica će opet poleteti put azurnog plavetnila letnjeg neba južne hemisfere – praćena pogledima, uzdasima i aplauzima onih kojima je tenis jedno od najvećih životnih zadovoljstava.
A neki od onih kojima je tenis – život – su i naši Filip, Bojana i Ana – odavno već među najboljim predstavnicima svoga zvanja. To ne bi bili, kada ne bi bili i najveći kritičari svoje igre. Razmislite o tome kada – već za koji sat – budete pozdravljali Noleta, Jelenu, Aleksandru, Dušana, Nenada, Viktora...i znajte da ste upravo vi među prvima sa kojima svi oni zajedno žele da podele svoje pobede!
(Foto: Vuk Brajović)
