Izvor: B92, 13.Mar.2014, 18:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hendikep nije prepreka za uspeh
Većina ljubitelja belog sporta verovatno nikada nije čula za Holanđanku Ester Verger, teniserku u invalidskim kolicima. U isto vreme njenu karijeru Novak Đoković označava kao najimpresivniju u svetu sporta. Pristupačna i nasmejana Ester, u razgovoru sa Tanjom Matić kaže da joj prija kada čuje takve pohvale, ali ipak sebe ne smatra najboljom sportistkinjom svih vremena
Mediji poput Eurosporta zovu je najboljom sportistkinjom svih vremena. U toku deset godina >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << nepobedivosti nanizala je 470 pobeda, od čega je 95 mečeva dobila rezultatom 6-0, 6-0. Uprkos tome, većina ljubitelja belog sporta nikada nije čula za Holanđanku Ester Verger, teniserku u invalidskim kolicima, dok njenu karijeru Novak Đoković označava kao najimpresivniju u svetu sporta. Pristupačna i nasmejana Ester kaže da joj prija kada čuje takve pohvale, ali ipak sebe ne smatra najboljom sportistkinjom svih vremena.
“U jednom trenutku, nakon više godina koje sam provela kao broj jedan, bez ijednog izgubljenog meča, nisam mogla da budem bolja od prve na rang-listi. Fokusirala sam se zato na to da neprekidno poboljšavam svoje stavove, karakter, invalidsku stolicu u kojoj igram, detalje u svojoj igri. Mnogo je izazovnije i teže bilo poboljšati sitne stvari nego težiti da budem broj jedan. “
Njena neverovatna karijera počela je spletom nesrećnih okolnosti, kada je posle operacije kičme, kao devetogodišnjakinja, ostala paralizovana. Iako se prethodno nije aktivno bavila nijednim sportom, otkrila je košarku i tenis za hendikepirane osobe i posvetila im se u potpunosti. Bez obzira na to što je sa košarkaškim timom Holandije postala šampionka Evrope u juniorskoj konkurenciji, izazov koji nudi individualni sport odneo je pobedu. Perfekcionizmom i potpunom posvećenošću postavila je rekorde za koje Martina Navratilova kaže da nije fer očekivati da će ih iko ikada srušiti. Nakon deset godina vladavine ženskim tenisom u invalidskim kolicima, Ester je odlučila da je došlo vreme da se povuče. Godinu dana nakon te odluke nijednom nije zažalila, ali je definitivno bilo čudnih trenutaka i proces navikavanja na nesportski život nije tekao tako jednostavno kako je zamišljala. Prošla je kroz iskušenja upoznavanja sebe van života u kojem je svaki minut unapred isplaniran. Sada je sve bilo dozvoljeno, a ona u početku nije znala kako da upravlja tom slobodom. Sudeći po detaljno ispunjenom planu rada za ovu godinu, okačenom na zidu njene fondacije u kojoj smo razgovarali, čini se da previše neorganizovanog slobodnog vremena više ne predstavlja problem.
“Prošlog proleća otišla sam na Roland Garos i bilo mi je izuzetno neobično da posmatram igrače kako se spremaju za mečeve, rezervišu terene za treninge, dok sam ja samo obična turistkinja. Osećala sam taj specifičan miris šljake i frustriralo me je to što više nisam bila deo ekipe, nisam delila sve te male šale koje cirkulišu tokom turnira. Ali kada sam kasnije tokom godine posetila US Open, bilo je mnogo lakše. I ostali igrači su se polako privikli na činjenicu da ja više nikome nisam konkurencija i da mogu sa mnom da razgovaraju o svemu.”
ODLAZAK IZ AKTIVNOG SPORTA: Odlazak iz aktivnog tenisa doneo joj je i rasterećenje od pritiska pod kojim su sportisti kada počnu da nižu uzastopne pobede, što je bio slučaj sa Ester od 2003. do 2013. godine.
“Na početku tog nepobedivog niza brinula sam se i koncentrisala na to da budem najbolja i da pobeđujem u svim mečevima. A onda je nastupio period kada sam postala strašno nervozna i uplašena da ne izgubim meč, jer su svi očekivali da moram da pobedim. Previše sam se bavila time da ne smem da izgubim meč i u to vreme sva zabava je nestala iz igranja tenisa. Bila sam konstantno pod stresom da ne smem da izgubim, da nisam uspevala da uživam u pobedama. Tek poslednjih godina karijere ponovo sam pronašla to uživanje u pobedama jer sam počela da prilazim mečevima sa drugačijim stavom. Nisam se više fokusirala na to da pobedim osobu sa druge strane mreže, već da u igri ostvarim sve detalje plana koji sam prethodno zamislila. I kad bih to uradila, smatrala sam meč uspešnim i ponovo sam bila motivisana da igram.”
Kada se jednom u tih deset godina nepobedivosti suočila sa meč poenom, tj. mogućnošću da u finalu Olimpijskih igara u Pekingu 2008. izgubi meč, bilo je to sasvim novo iskustvo na koje je definitivno bila nepripremljena. “Nisam bila naviknuta da publika navija za protivnicu, nisam navikla na to da publika postaje uzbuđena zbog mogućnosti da ja izgubim. Ja jesam mnogo puta zamišljala šta ću uraditi ako se nađem u situaciji da izgubim meč, pričala sam o tome sa psihologom, ali na terenu, u toj atmosferi, bio je to sasvim novi stres s kojim sam morala da se izborim. Ne znam tačno šta sam uradila, ali izvukla sam se. U tih 20 sekundi pripreme za servis razmišljala sam kako će ona reagovati, da li će plakati od sreće ako pobedi, šta će reći njeni roditelji, kako će reagovati moja porodica, šta će mediji pisati.”
Jedan od izazova s kojim se borila od trenutka kada je izgubila moć hoda bilo je i to kako se fokusirati na ono što je moguće, umesto na ono što kao hendikepirana osoba više nije bila u stanju da radi. “Roditelji su mi veoma pomogli jer su odlučili da me uopšte ne tretiraju drugačije nego kao onda kad sam mogla da hodam. Shvatila sam da život nije završen i da je preda mnom mnogo mogućnosti.”
Tome je doprinela i činjenica da su osobe sa hendikepom značajno uključene u društveni život u Holandiji, kao i da većina rehabilitacionih centara ima teniske terene. Stoga i ne iznenađuje podatak da, i nakon njenog odlaska, Holanđanke vladaju tenisom za hendikepirane osobe. Povrh svega, pomogao joj je i uspešni trener Sven Groenveld, koji trenutno radi sa Marijom Šarapovom, a Anu Ivanović je doveo do pobede na Roland Garosu. U radu sa igračicama on se fokusira na toliko male detalje, da to što Ester ne može da hoda uopšte nije igralo nikakvu ulogu u pripremama.
MOĆ, RANJIVOST I MASKE: U nedavno objavljenoj autorizovanoj biografiji pod naslovom ‘Moć i ranjivost’ otkrila je da je uprkos svim uspesima ipak često osećala nesigurnost, posebno u situacijama kada je bila svesna da svi gledaju u nju i njen hendikep. Tokom teniske karijere, međutim, naučila je da “navuče masku” koju smatra nezaobilaznim delom života svakog sportiste.
“Svi sportisti neprekidno nose masku kako niko ne bi mogao da vidi šta zaista osećaju, da li su sigurni ili ne, misle li da su izveli dobar udarac ili ne, da li se možda nešto loše desilo u njihovom privatnom životu. Sa maskom ste potpuno bezbedni. Ali, sa druge strane moje maske i dalje je bila jedna obična devojka nesigurna u vezi sa svojim telom, sa svojom igrom, u intervjuima ili o tome šta ljudi misle o njoj, šta mediji pišu o tenisu u invalidskim kolicima i slično”.
Kroz svoju fondaciju Ester aktivno radi na promovisanju sporta za hendikepirane osobe i promoviše potpunu integraciju tenisa za ljude sa i bez hendikepa. Deo je tima koji priprema buduće paraolimpijce kako da pronađu sponzore, kako da se odnose sa medijima. Istovremeno, hendikepiranoj deci i njihovim roditeljima u Holandiji pomaže da pre svega žive zdravo, cene svoje mogućnosti i zauzmu značajno mesto u društvu. To što nacionalna televizija u Holandiji prenosi događaje sa paraolimpijskih igara u Sočiju od 7. do 16. marta smatra delimično svojim uspehom na promovisanju važnosti te vrste takmičenja. Želja joj je da paraolimpijski sportovi dobiju više pažnje javnosti jer misli da to može da inspiriše i ljude bez hendikepa.
“Za svakog je dobro da shvati da kada se stvari u životu okrenu protiv tebe, kada se tebi ili onima do kojih ti je stalo desi nešto loše, život se tu ne završava. I ti si jedini koji je odgovoran i sposoban da iz takve situacije izvuče najbolje. Stoga je inspirišuće kad vidite šta sve ljudi sa hendikepom učine od svojih života.”
Poslednjih godina na Grend slem turnirima teniseri sa hendikepom dele svlačionice, restorane i zajedničke prostorije za odmor sa igračima iz redovnog ženskog i muškog tenisa. Tokom svoje uspešne karijere često je delila pobednička postolja na proglašenju šampiona za prethodnu godinu sa najboljim teniserima poput Nadala, Đokovića i Federera i Serene Vilijams.
“S njima sam se viđala bar četiri puta godišnje na Grend slemovima, a pored toga i na egzibicionim turnirima. Tada se razviju neki prijateljski odnosi, sedimo i pričamo o stvarima koje se dešavaju tih dana, šta ko radi, protiv koga igra i slično. Nije da sad zajedno idemo na letovanja, ali kada se sretnemo pokazujemo mnogo poštovanja jedni prema drugima i zabavljamo se. Čitavo okruženje je veoma prijateljsko i tu opuštenost ne vidite samo u odnosu regularnih tenisera prema hendikepiranima, nego i u njihovom međusobnom odnosu. Česta je situacija videti Đokovića i Nadala kako međusobno zbijaju šale.”
Ipak, jasno joj je da reči hvale, koje sportisti zvanično upućuju teniserima u invalidskim kolicima, sadrže i deo “političke korektnosti”. Smatra, međutim, da objašnjenje holandskog sportskog komentatora kako obični ljudi ne vole da gledaju hendikepirane sportiste jer im to izgleda zastrašujuće i uvrnuto, ne odražava mišljenje većine, te da nema mnogo ljudi koji su protiv sporta za hendikepirane osobe.
“Verujem ipak da većina ljudi nema ništa protiv da se hendikepirane osobe bave sportom, ali takođe sam svesna da oni možda nisu baš neki veliki poklonici i da ne mogu da se poistovete sa sportistima u invalidskim kolicima ili sa nekim kome nedostaje jedna noga. Rodžer Federer je rado pristao da napiše uvod za moju biografiju i verujem da on zna kakav primer sam ja dala svima u sportu, ali ne mogu da kažem da on obožava tenis u invalidskim kolicima.”
ĐOKOVIĆ KAO INSPIRACIJA: Iako je sa Anom Ivanović delila trenera, nije imala priliku da je lično upozna, kao ni Jelenu Janković, ali zato dobro zna Novaka Đokovića koji joj je čak jednom prilikom prišao i zamolio da se fotografišu zajedno, a zatim tu fotografiju, uz izraze divljenja, postavio na svoj sajt. “Đokovića znam bolje od ostalih jer smo zajedno primali Laureansovu nagradu za najbolje sportiste i igrali smo egzibicioni turnir u Roterdamu. On je tako zabavan i društven momak koji je potpuno posvećen tenisu, ali i pored toga vidi i zabavnu i ljudsku stranu sporta. Ja sam Đokovićev fan, zaista ga obožavam.”
Poštovanje je uzajamno, a Ester se nadala da će prva prilika za saradnju na polju humanitarnog rada biti već krajem ove godine, kada povodom desetogodišnjice svoje fondacije organizuje skup na kojem će govoriti motivacioni govornici. Jedan od njih trebalo je da bude i Đoković, ali njegov raspored to ovog puta nije dopustio. Ipak, obećao je da će, posebno kad završi profesionalnu karijeru, vrlo rado sarađivati sa fondacijom Ester Verger kako bi pomogli hendikepiranim mladih ljudima da se uključe u sport.
“Okupljam grupu inspirativnih ljudi koji su takođe svesni društvenih odgovornosti koje imaju. Đoković je, kao neko ko ima svoju fondaciju, osoba koja oseća odgovornost i potrebu da brine o drugima, svestan je svog statusa i mogućnosti koje sebi i drugima može da pruži. On zaista predstavlja model na koji se treba ugledati kada je reč o iskorišćavanju svake prilike koja se nađe pred osobom. Prava je inspiracija.”
Neskriveni entuzijazam, želja da i dalje svakim danom postaje sve bolja, čine da i nakon najuspešnije sportske karijere u svetu, Ester Verger i dalje ostane sinonim za inspiraciju.
Želim da pomognem deci u Srbiji
“Kroz svoju fondaciju pokušavam da doprem do hendikepirane dece ne samo u Holandiji, već i u drugim zemljama. Volela bih da znam i kakva je situacija u Srbiji, da li deca sa hendikepom idu u regularne škole ili ne, imaju li prilike da se bave sportom, kako su primljeni u društvu, da mogu kasnije da dobiju redovne poslove. Volela bih da od ljudi u Srbiji čujem kakva je situacija i svi su dobrodošli da me kontaktiraju preko mejla, pa možda možemo da osmislimo saradnju i način da im pomognem. To bi bilo zaista sjajno.”
