Izvor: Kurir, 12.Sep.2010, 08:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DOŠLI SRBI PO SVOJE
Jedna od retkih situacija kada imam alibi pada danas, kada budete čitali moju kolumnu. Ja ću tada biti sa čašom dobrog piva u nekom starinskom restoranu u Pragu. Ili ću da slavim povratak iz višegodišnje sportske penzije uz medalju svetskog prvaka u powerliftingu ili ću da smišljam tužan govor kako su me pokrale sudije, bio mi loš dan ili kako je na mene izvršila pritisak „objektivna“ češka publika. Do tada će orijentalni >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << Mundobasket manje-više biti završen, to jest ostaće samo da se odigra finalni deo turnira.
A inspirisan sam da napišem koji redak o velikom uspehu naših košarkaša na Svetskom prvenstvu u košarci u prijateljskoj nam, zamalo susednoj, Turskoj. Danas, dok pišem, četvrtak je i ja pakujem steznike, kaiš, štitnike i spremam se za put. A sinoć sam sa kumovima odgledao neverovatno lepu utakmicu između Srbije i sada već bivšeg svetskog prvaka Espanje. Pili smo, naravno, tursko pivo (ja komada dva zbog sporta) da se maksimalno uklopimo u radnju. U istom sastavu smo pratili i fudbalsko prvenstvo (pu, pu, daleko bilo), s tim što smo pili domaće sponzorsko pivo. I nikako da se otmem želji da se ne osvrnem na razlike reprezenata fudbalera Srbije i košarkaške reprezentacije Srbije.
Duda Ivković je uspeo da napravi tim od 12 igrača u kome nema puno razlike između igrača sa najmanjom i onog sa najvećom minutažom. Ovi novi momci ne igraju za prezime koje je odštampano na leđima dresa koji nose i brojke koje se pojavljuju u statistikama, oni igraju za grb koji im je na grudima. Ili kao što kaže Novica Veličković: „Mi smo tu zbog Srbije.“
Napokon nemamo 12 igrača, već tim. Napokon ne „taktiziramo“, već igramo da pobedimo sledećeg protivnika. Ovi momci su shvatili da su zajedno jači i zbili su redove sa jasnim ciljem. Da dođu do medalje. Svi već uveliko šapuću: „Došli Srbi po svoje.“ To se čuje i u izjavama igrača i trenera, kako iz našeg, tako i iz protivničkih tabora. To ne može da se sakrije ni kroz statistiku u kojoj naš nacionalni ponos prednjači u odnosu na ostatak sveta u mnogim stavkama.
Koševi, skokovi, asistencije... To se vidi i u pogledima Dudinih tigrova.
Umesto da igramo da „primimo koš manje“, igramo da damo 10 više. Svi naši igrači ginu u odbrani i svako je opasan za koš sa svoje pozicije. Nikad se ne zna da li će Savanović da veže osam poena, Kešelj, Bjelica i Rašić da iscepaju mrežicu trojkama ili će Krle kao buldožer da usipa 15 poena. Nema soliranja - igra se za pobedu. Ono što ova ekipa ima ne pronalazi se hemijsko-biološkim analizama na doping testu. Ono po čemu se razlikuju od drugih nalazi se u donjem vešu veličine XXXL.
Još nešto. Tajm-aut 25 sekundi pre kraja, kad Duda traži dug napad i Teodosićev šut za trojku sa nepristojno velike udaljenosti?! Hrvatski komentator reče: „To samo Srbi mogu.“ A ja bih dodao - zbog takvih trenutaka život ima smisla.
Što se mene tiče, ne moraju da pobede Turke. Dovoljno je što su pobedili sami sebe i što su se mudrim i požrtvovanim partijama izdigli iznad mentaliteta samoisticanja i alibi igre. I ako izgube, znam da neće izgubiti kao tim uvređenih devica, već kao ratnici spremni da mirne glave daju i poslednji atom snage za pobedu.
A kada ih budemo čekali na aerodromu i slavili na balkonu Skupštine, biće rezervisana VIP loža za fudbalere. Ipak su oni face.
Pogledaj vesti o: Pivo
