Izvor: Radio Slobodna Evropa, 20.Mar.2016, 13:33   (ažurirano 02.Apr.2020.)

„Zaplesala sam kad je umro Staljin“

Piše: Dmitrij Volček (Priredila Anamaria Ramač Furman)

„Ja sam plakao. To je nemoguće, to je neverovatno. Verujem svakoj rečenici, svakoj reči koju je napisala Tamara Vladislavovna u svojoj knjizi. Šta sve nije preživela ta žena! To je za mene najviša književnost, jer je ujedinila punu životnu pravdu i neverovatan autorski talenat. Shvatio sam što se srećem s velikim prozaikom“ – tako je Eldar Rjazanov reagovao na knjigu sećanja glumice >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Slobodna Evropa << i istoričara pozorišta Tamare Petkevič „Život – rasparena čizma“.

Otac Tamare Petkevič uhapšen je i streljan 1937. godine. Ona je isključena iz komsomola kao ćerka „neprijatelja naroda“, a 1943. je uhapšena zajedno s mužem. Osuđena je na sedam godina zatvora, tri godine lišavanja građanskih prava i konfiskaciju imovine. Kaznu je izdržavala u logorima u Kirgiziji i Republici Komi. Tokom izdržavanja kazne rodila je dečaka koji joj je oduzet. Po oslobađanju iz logora radila je u pozorištima u Šadrinsku, Čeboksarima i Kišinjevu. U Lenjingrad je uspela da se vrati 1959. O životu posle logora napisala je knjigu „U okruženju zvezda i straha“. Njena sećanja prevedena su na nekoliko evropskih jezika, Marina Razbeškina snimila je o njoj dokumentarni film.

Marta 2016. Tamara Petkevič napunila je 96 godina. Ovaj razgovor snimili smo nekoliko dana uoči njenog rođendana, u vreme kad su poštovaoci Staljina obeležavali godišnjicu njegove smrti i zatrpali njegov grob podno zidina Kremlja naramcima crvenih karanfila.

Petkevič: Ozbiljno?

Petkevič: Mislim da je to usled potrebe za konkretnim imenom koje u sebi sažima autoritet snage.

Petkevič: Ja nisam od tih. I tada sam bila ogorčena, jer mi je pod okriljem tog imena upropašten život. Zbog toga nikad nisam spadala u njegove poštovaoce. Šta ćete, ljudima je očigledno potreban takav primer, oličenje sile. Ljudima je to uvek bilo potrebno, izmišljali su, veličali, podržavali. Nikad to nisam razumela, nisam razumela ni Lenjina, ni Staljina. Život nam pruža mnogo sličnih primera – Hitlera, Musolinija, kakve sve ništarije nisu veličane.

PETKEVIČ: Davno sam to osećala, biće još od samog početka. Nisam priznavala autoritete. Staljin je u mojim očima bio raskrinkan. Nisam razumela zbog čega ga vole. Mojoj porodici on je donosio samo nesreću. Navika da se razmišlja samostalno teško se stiče, istina je teža od laži. Ljudi biraju takvo utočište gde kojekakve iluzije daju slobodu, neodgovorno ponašanje pred samim sobom. To čoveku ne služi na čast. Savremeni život ne bi da se opterećuje – bira ono što je lepše, lakše, lakomislenije. Ne uči se da treba razmišljati, tražiti istinu.

Petkevič: Tada sam živela u pozorišnom internatu. Nesvesno sam igrala u sobi, potpuno nekontrolisano. Nisam mogla ni da čujem to ime, nisam ga podnosila. Jednostavno sam pravila nekakve besmislene pokrete po sobi. To mi nije svojstveno, ali morala sam da činim nekakve pokrete, kao da sam nešto odbacivala, radovala sam se. Pretpostavljala sam da to svi čine. A kad sam se uverila da od toga nema ništa, kad sam videla da ljudi plači, bila sam zapanjena. Shvatila sam da ne razumem život koji me okružuje. Ljudima je potreban kult sile, žele da budu zaštićeni. Potrebna im je sila, zaštita sile, nije važno kakva je ona, odakle potiče – važna je sila i ništa više.

Petkevič: Nisam se pretvarala. Videla sam šta se događa, bilo je to veoma zamršeno osećanje, nisam mogla da poverujem da je zemlja u takvoj tuzi, kao da na sve strane nije bilo beščašća, hapšenja i ostalih divota. S čuđenjem sam posmatrala okolinu, sve te suze i žalost. Bože, kakva žalost je bila! Bilo je to čudno, odvraćala sam pogled. Ja sam poznavala svet, poznavala sam njegove ponore i dubine.

Petkevič: Ko će objasniti ljudima da u njihovoj realnoj istoriji, koju su preživljavali njihovi roditelji, susedi – da je tamo bio sve sam jad, gubici, raspad porodica? Valjda su rešili da žive u toj prijatnoj zabludi? Šta ćete, to smo mi, takvi smo, valjda nam tako i treba.

Petkevič: Ne zatrpavaju me takvim pismima. Ljudi su umorni, Žele da žive što lakomislenije, što bezbrižnije, istina ih opterećuje, izbegavaju je. Navikli su da ne mare za nju.

Petkevič: Bilo je takvih i tada. Delili su državu na crvene i bele, i još kojekakve, smeđe, sive... Nisu hteli da razmišljaju svojom glavom.

Petkevič: Naravno, to se podrzumeva.

Petkevič: U martu 1953? Da, to je bio dan, sećam se, čulo se nekakvo krčanje na radiju, povikala sam „Tiše! Tiše! Sad će da krene!“ I krenulo je.

Petkevič: Ne, nije bilo ni blizu pokajanja. Nastavili smo da živimo bez kajanja. Tako se i dalje živi. Te istine ni danas nisu popularne. To niko nikome ne objašnjava. Moralni odnos društva sastoji se u guranju tog pitanja u stranu. Niko nije zabrinut zbog toga. Ako su i postojale nekakve moralne snage, one više ne mogu da to vrate nazad, da se vrate na izvore. Za mnoge je nemoguće početi razmišljati o životu. Naši ljudi ne umeju da razmišljaju, nisu skloni da se opterećuju. Niko neće da rizikuje. Nemamo na koga da prebacujemo krivicu izuzev na nas same. „Strašno je živeti na ovom svetu, nema ugodnosti. U svanuće fijuče vetar, vuk proždire zeca“...

Petkevič: A šta drugo? Streljati! „Streljanje!“ rekao je Vladimir Iljič Lenjin. Streljanje, to je kao reč izgovorena radi vežbanja. Gospode, šta još reći?

Petkevič: Hvala bogu što sam jedna od poslednjih. Ipak je to tužno: jednostavno su sasekli pokolenje moralno čvrstih ljudi i nastavili dalje. Nećemo da tugujemo, obilazimo ih, život nas tera napred, tera da projurimo pored onih tačaka gde bi trebalo stati i razmisliti.

Petkevič: Želim da ne budu lenji, da razmišljaju, jer čovek mora da razmišlja kako bi uspostavio nekakva moralna načela za svoj život. Odavno je trebalo razmišljati o tome i reći ljudima, pomoći im da shvate. Mi uopšte nismo navikli da razmišljamo, a to je veoma važno. Makar i pogrešno, ali razmišljati. Ali mi apsolutno ne umeno da razmišljamo, da upoređujemo, da koristimo činjenice i, što je najvažnije, da znamo činjenice. Treba hteti znati. Danas retko ko želi da zna. Izgleda da nastojimo da sebi to oprostimo. Umorni ljudi. Umorni da upoređujemo činjenice svog vlastitog života, svoje istorije. Tome nas niko ne uči. Ljudi ne uspevaju da žive, da dišu punim plućima, a tek tako bi mogli da se nečemu raduju. Život je težak, veoma težak. Pogotovo ako nema istine kao takve, jedni smatraju istinom jedno, drugi sasvim drugo. Kad čovek čuje šta se sve govori o našoj istoriji, to je užas. Zbog toga treba decu, pogotov srednjoškolce, učiti da razmišljaju i upoređuju.

Petkevič: Ne, nisu. A tako nešto bi trebalo predvideti i školskim programima. Mnogi razumni ljudi predlagali su da se to radi u školama. Kod nas se ne vaspitavaju borbeni umovi. Kad sam ja išla u školu – učili su nas da debatujemo, bile su to zapaljive i, po mojem mišljenju, korisne diskusije. Kasnije je svaka izgovorena reč počela da se koristi protiv ljudi. Rasprave su nestale kako iz škola, tako i iz života.

Petkevič: Ne mogu da ih se ne sećam. Porodica je razdvojena, oca su uhapsili, mene su isključili iz komsomola. Gotovo ceo razred je digao ruke na komsomolskom sastanku. Premestili su me u poslednju klupu. Oterali, bolje rečeno. Bile su to teške godine. Ipak, nisu se podigle dve ili tri ruke, dvojica ili trojica dečaka nisu glasala za moje isključenje. To mi je zaista pomoglo da živim. Uvek ću sa zahvalnošću spominjati dečake koji nisu podigli ruku za moje isključenje.

Nastavak na Radio Slobodna Evropa...