Izvor: Politika, 27.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Špijun kod Bin Ladena
Memoari doušnika: Nasiri godinama radio za više obaveštajnih centrala iako svestan činjenice da tajne službe vole izdaju, ali ne vole izdajnike Upravo kad počinju filmske avanture novog Džemsa Bonda, s očiglednim uverenjem producenata da je glad za takvim "štivom" neutoljiva, okončava se avantura Omara Nasirija, koji je godinama bio doušnik raznih obaveštajnih službi iz neposredne blizine Osame bin Ladena.
Ovaj Marokanac poreklom, čije se pravo ime skriva, dobio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je najzad nemački pasoš i postao – pisac.
Iz štampe su pre neki dan (20. novembra) izašli memoari (496 strana, s popularnom cenom od 19,90 evra) ovog špijuna pod naslovom "Moj život kod Al kaide", koji se odlučio da, posle svega, malo "uživa život", u tajnom skrovištu i pod sigurnim okriljem nemačkih vlasti.
Sistem štafete
Naknadnu "recenziju" i preporuku dali su mu, uz posredstvo uvek radoznalih medija, njegovi bivši poslodavci konstatacijom da je priča autentična, iako, dodali su, njeni detalji nisu (uvek) proverljivi: Omar Nasiri se, zaista, infiltrirao kao doušnik u redove "božjih ratnika", menjajući gazde i finansijere, po sistemu štafete.
To je priča o prvoj generaciji Al kaide i neopaženom širenju njene mreže Evropom. I, takođe, pričao o odnosu doušnika i njegovih gazda, a u Nasirijevom slučaju su to bili Belgijanci, Englezi, Francuzi i Nemci, uz uverenje i konstataciju autora da tajne obaveštajne službe vole izdaju, ali ne i izdajnike.
Englezi (njihova MI5) Nasirija su procenili kao "inteligentnog i fleksibilnog", a nemačka tajna služba (za zaštitu ustavnog poretka) kao "neobuzdanog, svojeglavog i sklonog inscenaciji". Novinarima "Špigla" je tom opisu (pri)dodao kako nikom nije dozvoljavao da mu popuju.
Nasirijeva špijunska priča počinje, inače, u Belgiji, gde je stigao kao dečak, sa roditeljima, marokanskim migrantima. Kad je prešao dvadesetu, njegov stariji brat Hakim je, vatrenošću propovednika, pokušao da mu približi Alaha. Omara je, međutim, više od islama privlačila – droga.
Roditelji su u tom periodu više vremena provodili u Maroku, a njihova kuća na periferiji Brisela postala je stecište izbeglica iz Alžira. Oni su najpre pomagali ilegalne i fanatične organizacije u sopstvenoj zemlji, šaljući propagandni materijal, novac i oružje. Oglasili su se potom bombaškim napadima na pariski metro i prvi put skrenuli pažnju javnosti na islamsku terorističku mrežu u Evropi.
Kad je njihova kuća počela da postaje skladište kalašnjikova i eksploziva, Omar Nasiri se odlučio prvi put na – izdaju. Otišao je u francuski konzulat u Briselu – bilo je to, inače, početkom 1994, godinu dana pre onog napada na pariski metro – i tražio da razgovara sa nekim ko je "nadležan za bezbednost Francuske".
Tako je počela njegova špijunska karijera, iako njegovi poslodavci u to vreme nisu pridavali posebnu pažnju i značaj onome što se dešavalo među imigrantima. Ni sam Nasiri, navodno, nije znao da su i njegovi "prijatelji Alžirci" krenuli sa eskalacijom nasilja kad su od njega negde krajem 1994. tražili da odveze jedan auto u Alžir. Bio je natovaren ćilimima, ispod kojih se nalazila velika količina eksploziva.
Nasiri je predao automobil i koji dan kasnije čuo da je u prestonici Alžira automobil bomba ubio četrdeset i dve osobe. Nikad, navodno, nije saznao da li je to učinila ona "njegova", ali ga taj krvavi čin "proganja i danas".
Kad su se francuska i belgijska tajna policija 1995. konačno rešile da likvidiraju islamističku terorističku mrežu, u prvoj akciji uhapšen je i Omarov brat Hakim. Omar je odleteo najpre u Istanbul, a potom u Avganistan, tada zemlju "svetih ratnika", u kojoj je Osama bin Laden organizovao i finansirao veliki broj centara za obuku mudžahedina. Posle dugih provera i saslušanja, primljen je pod novim imenom Abu Imam.
Prošao je sve kurseve, i one za najprobranije, spavao u pećinama i pravio eksplozive, a sa naraslim poverenjem otvarala su mu se vrata ka najvišim lestvicama Al kaide.
Veteran iz Avganistana
Kroz logore za obuku prolazile su desetine hiljada muslimana koji su se u to vreme pripremali uglavnom za rat u Čečeniji. Nasiri je svoje gazde obaveštavao o svemu. Britanci su se tada veoma zainteresovali za usluge "veterana iz Avganistana", Nasirija. Doveli su ga u London, gde je brzo uspostavio dobre veze sa mladim Alžircima koji su pripremani za borbu. Kad je naslutio da je možda provaljen, pobegao je u Nemačku. Francuska obaveštajna služba ga je preporučila nemačkim kolegama, koji su ga, naravno, odmah prihvatili.
Odbijen je njegov zahtev da mu se odobri dozvola boravka ili azil, tako je držan na "kratkom kanapu" i bio potpuno zavisan od tajnih službi koje su ga odmah zasule nalozima: na njihovom nišanu se nalazio jedan biro koji su držali talibani, pa nekoliko džamija.
Imao je, međutim, i sa novim gazdama dosta nevolja. Voleo je da živi na visokoj nozi, a oni nisu bili preterano darežljivi, a uz to je bio brz i oštar na jeziku kad se izjašnjavao o Amerikancima: smatrao je da ne treba da se mešaju u politiku muslimanskih zemalja.
Njegove zasluge su na kraju, ipak, prevagnule: iako čestito nije naučio nemački, dobio je nedavno konačno nemački pasoš. Sada stiže i honorar za špijunske memoare.
Miroslav Stojanović
[objavljeno: 27.11.2006.]
