Izvor: Politika, 20.Feb.2014, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dobar dan, za koga ćete da glasate
Stranački anketari koji vas ovih dana pitaju da li ćete da izađete na izbore i da li ćete da glasate za njihovu stranku, nemaju pravo da vam traže ličnu kartu i da uzimaju podatke iz nje
Zvono na vratima stana zgrade u novobeogradskom bloku najavljuje uporne posetioce. Žena otvara vrata i suočava se sa dvojicom sredovečnih ljudi. „Dobar dan, mi smo iz Srpske napredne stranke, anketiramo ljude, za koga ćete da glasate?” Žena objašnjava da nema vremena za razgovor >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jer kasni na posao. „Znači, neopredeljeni ste”, zaključuje jedan od „naprednjaka” i vadi blokče da evidentira potencijalnog glasača za ovu stranku.
„Nisam neopredeljena, nego kasnim, ne mogu sada da odgovaram na vaša pitanja”, objašnjava sugrađanka već na ivici strpljenja.
Ali, „anketari” imaju vremena napretek. „Čekajte, onda nam recite za koga ćete da glasate, moramo to da znamo”, odjekuje u hodniku dok žena zatvara vrata.
Da li ste se ovih dana suočili sa sličnom situacijom? Ljudi koji tvrde da pripadaju različitim strankama, pre svega naprednjacima, opsedaju stanare zgrada pitanjima koju stranku na listiću će da zaokruže na predstojećim parlamentarnim i beogradskim izborima. Ili direktnije: „Jeste li vi naš siguran glas?“
Uglavnom su učtivi i ljubazni, ali njihovoj upornosti najčešće nema kraja: ako ste neopredeljeni, nadrljali ste, neće vas ostaviti na miru dok ne odlučite da ste baš želeli da glasate za „njihove”. A onda sledi legitimisanje: traže vam ličnu kartu kako bi vas uneli u evidenciju. Objašnjavaju da će vas, prema toj evidenciji, 16. marta zvati i podsetiti da požurite na biralište kako biste im dali glas.
E, to je nešto što je apsolutno nezakonito. Legitimisanje ljudi od strane bilo koga ko za to nije ovlašćen zakonom jeste direktno kršenje zakona, upozorava Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.
„Zamislite da vam neko tako na ulici priđe i traži ličnu kartu – a pogotovo da vam dođe na vrata. Zna se ko može da vas legitimiše. Pored toga, pravljenje baze podataka na osnovu takvih dokumenata takođe je nezakonito”, ističe Šabić.
Iskustva građana sa ovim stranačkim anketarima prilično su slična, jer oni očigledno rade po određenom obrascu. I kada dođu na vrata i kada zovu telefonom.
„Dobar dan, sprovodimo anketu, za koga ćete glasati”, postavlja pitanje ljubazan glas. A onda sledi legitimisanje – ime i prezime, adresa, matični broj... Pokušavate da prekinete razgovor, ali iz slušalice se čuje: „Samo još malo, recite mi hoćete li glasati za nas?” Upornost nepoznatog glasa može se obrazložiti nezvaničnim informacijama da je za zvanje potencijalnih glasača angažovana armija ljudi i da njihov honorar za mesec dana posla iznosi 500 evra, mada je i mnogo volontera – stranačkih aktivista koji iz različitih razloga (pre svega, nade u zaposlenje) na ovaj način poklanjaju svoje vreme i trud političkim strankama.
Ako rešite da do 16. marta ne otvarate vrata stana i da se ne javljate na telefon, teško da ćete izbeći poštansko sanduče. Ona su ovih dana puna pisama u kojima stranke pozivaju građane da glasaju baš za njih. Možda to i ne bi bio problem da na pismima ne stoji ime i prezime potencijalnog glasača i njegova adresa. Građani Srbije, očigledno još nenaviknuti na ovakve oblike političke kampanje, često ostaju zbunjeni osećanjem da su im se određena stranka ili lider lično obratili, ali ponekad i zaplašeni bilo time što „tamo neko” zna njihovu adresu (često i status), bilo onim papirima koje vide u rukama anketara kada im dođu na vrata pa nešto beleže ili štikliraju.
„Realno je da se plaše, mnogi ljudi se plaše. Vi ćete da kažete ’nemojte da me smarate, nisam raspoložen’, ali će onaj anketar onda u svojim papirima nešto da zabeleži. I zbog toga neki ne mogu da se ne plaše. Mene je pre svega zanimao taj podatak što nose nekakve spiskove, koji snažno asociraju na nekakve baze podataka, koje su najčešće u posedu organa vlasti. Ali, ne možemo kategorički tvrditi da je to tako bez ozbiljne istrage, uključujući i policijsku. Međutim, ako sve trudnice u jednom gradu, recimo, dobiju nekakav dopis o tome da će im jedna politička stranka povećati dečji dodatak ako pobedi, onda je potpuno jasno da je to jedna specifična baza podataka koja može da postoji samo u bolnici”, ukazuje Šabić.
Ako se, dakle, u kampanjama koriste baze podataka koje su u posedu organa vlasti i koje su zakonom ustanovljene u druge svrhe, to je krivično delo. I na to bi morali reagovati i policija i tužilaštvo. To nije stvar koju može da radi, recimo, poverenik ili ombudsman, ističe Šabić.
On ukazuje i na to da postoji ogromna razlika, bar na papiru, između zaštite koju zakoni ove zemlje pružaju građanima u odnosu, recimo, na agresivni marketing prodavaca robe ili usluga i agresivni marketing političkih stranaka. Ovaj drugi zapravo uopšte nije sankcionisan, dok, recimo, u oblasti elektronske trgovine postoje zakonske odredbe (drugo je pitanje da li se primenjuju i koliko su efikasne, ali su upisane u pravni poredak) koje, u slučaju maltretiranja građana nekom ponudom usluge ili robe, daju mogućnost aktiviranja prekršajne odgovornosti. U tom slučaju, na primer, kazna za preduzetnika može da iznosi i više stotina hiljada dinara.
Kampanja „od vrata do vrata”, naravno, nije zabranjena, ali, prema Šabićevim rečima, kako se sprovodi kod nas, ona je na granici političke kulture. Ali, veći deo ovakvog ponašanja formalno se teško može podvesti pod kršenje nekog zakona. Otuda izgleda da je jedina zaštita da građani reaguju, naravno ne grubo, a bilo bi sjajno, primećuje Šabić, ako počnu da obrazuju anketare i insistiraju na primeni zakona. Tako što će reći, na primer: „Gospodo, nema smisla da dovodite i vas i nas u neprijatnu situaciju. Sebe u situaciju da ste na rubu zakona, a mene da budem uznemiravan.” Ali, naravno, to treba da bude propraćeno i apelom političkim strankama da pokažu više poštovanja prema ljudima koji će im sutra dati legitimitet da vrše vlast.
D. Ivanović, B. Baković
-----------------------------------------------
SNS: Naši aktivisti ne traže lična dokumenta
„Aktivisti SNS-a redovno na terenu obilaze građane, što smo činili i pre kampanje. Uvek smo insistirali na neposrednom kontaktu sa građanima, kako bismo iz prve ruke čuli njihove probleme i kako bismo razgovarali o mogućnostima da im se pomogne i poboljša kvalitet života”, kažu u ovoj stranci koja u aktuelnoj kampanji, čini se, ima ubedljivo najviše aktivista na terenu.
„Naravno da niko od aktivista SNS-a nikada nije tražio ličnu kartu od građana, jer za to nismo ni ovlašćeni, niti je to po zakonu, a svima je poznato da se upravo SNS zalaže za poštovanje zakona i propisa i za uvođenje reda u sve oblasti života, pa i u ovu”, ističu u SNS-u u odgovoru na pitanje da li njihovi aktivisti traže lične karte.
Kako se dodaje, ukoliko neko od građana, sa kojima razgovaraju na terenu, želi da se učlani u SNS, aktivisti mu daju pristupnicu da je sam popuni i upiše neophodne podatke.
„Ako je neko tražio od građana ličnu kartu, odgovorno tvrdimo da to nisu bili aktivisti SNS-a, niti je stav SNS-a da se traže lična dokumenta. Ako se takva situacija desila, tvrdimo da je to bila zla namera, kako bi se nanale šteta našoj stranci”, rečeno je u SNS-u za „Politiku”.
B. B.
objavljeno: 20.02.2014.
Pogledaj vesti o: Srpska Napredna Stranka
