Izvor: MozzartSport.com, 30.Nov.2014, 10:24   (ažurirano 02.Apr.2020.)

PRELAZZI: Feličita - u odbranu Kalča

Nije samo zbog nostalgije, stvarno, ni zbog devedesetih i onih nedeljnih popodneva, ali bez Italijana u završnici Lige šampiona, nije ta Liga šampiona toliko dobra. Bez velikog Kalča nema velikog evropskog fudbala...

U sećanjima je uvek nedelja, negde nakon porodičnog ručka, kad sunce na televiziji izađe iza betonske tribine i baci senku tačno na polovinu terena. Postoje svega tri-četiri kanala, na onim italijanskim je bolja slika nego na „našim“, koliko god da >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << jeftinu antenu napravljenu od aluminijuma ukradenog iz fabrike okrećete prema predajniku na obližnjem brdu.

Današnjim klincima to izgleda potpuno neverovatno, ali bilo je to doba pre teleteksta, pre specijalizovanih sportskih kanala dostupnih na dugme ili klik, pre kladionica i pre stihije utakmica na ekranima. O internetu da ne govorimo, on je postojao samo na filmu, baš kao i mobilni telefoni u automobilima...

Fudbal je u naše domove stizao retko, ređe nego slatkiši ili sveži hleb, dolazio nam je u goste poput kućnih prijatelja, nedeljom popodne, mirisao je na so, na đelato, na Mare Adriatiko i odazivao se samo na jedno ime.

Kalčo.

Da, bilo je već tada onih koji su tvrdili da su Englezi najbolji za gledanje i još tma onih koji su prepričavali kako su prošlog vikenda, na jednom satelitskom kanalu kod bogatog kuma, gledali Bajern ili Barselonu. No ti „Englezi“ bili su samo preteča hipstera – navijati za engleski klub, pa još pomalo opskurni, nije to bilo zabranjeno, daleko od toga. Samo biste u ponedeljak ujutru u školi bili izopšteni iz društva.

Ako niste mogli da komentarišete još jedan promašaj Andree Silencija, još jednu fintu zaboravljene crnomanjaste „kobre“ Sandra Tovalijerija i njegovog ortaka iz napada Igora Protija, s nama toliko značajnog stadiona Sveti Nikola ili još jedan gol Bepea Sinjorija, a njegovih je golova bilo oho-ho, o čemu biste na malom odmoru u ponedeljak ujutru uopšte razgovarali?

Govorimo o devedesetim, o zlatnom dobu Serije A kada bi se nedeljom popodne ili, ako baš imate sreće, i nedeljom uveče iz bureta studija, između dva gutljaja „ljute“, začuo bariton Duga Đurkovića. Ako nije igrao Dejo, ako nije prenosio Milan, znate već te viceve, jedan od najboljih jugoslovenskih komentatora svih vremena počeo bi nevoljno, mada bi i s protokom vremena ipak ušao u štos i dizao temperaturu imitirajući italijanski izgovor kada recituje: Riciteli, Lentini, Ganc, Batistuta...

Biću ličan i otvoren kao pravi Talijan, sve s gestikulacijom rukama, biću i mnogo stariji nego što stvarno jesam: razumem ja vas, deco, i ja sam svoje „inostrano“ srce dao engleskom klubu, a ne italijanskom. Znam da među vama ima junajtedovaca, čelsijevaca, dortmundovaca, barselonista. Jasno mi je da se kunete u Mesija ili Ronalda ili Nejmara (okej, preterujem, ovo poslednje još ne shvatam). Kapiram da je Premijer liga spektakl kakav nije viđen u istoriji fudbala, a da je Klasiko užitak za oči...

Ali razumite malo i vi nas, bar se potrudite, kada nas premotavanje skorašnje fudbalske istorije odvede na Apenine nošeno melodijama Umberta Tocija, pojačano hukom raspevanih navijača i njihovih jedva razumljivih transparenata, u najbolji Milan svih vremena – mada će kolega Gligorić, mlad je on, to ipak tvrditi za onaj Milan koji je stradao u Istanbulu 2005 – u najbolji Juve svih vremena, u Parmu koja se razbacuje mlečnim lirama i bori se za titulu do poslednjeg kola, u Lacio koji je uvek tu, ali nikada, sve do jednog previše kišnog popodneva u Peruđi (tada je Đurkovića već smenio previše pričljivi Šofranac), na prvom mestu... Do mladog Totija, do Zidana u naponu snage, nemilosrdnog Bokšića, do najprirodnijeg špica u istoriji fudbala: ne, nije Pipo, grešite, zove se Vinčenco i leti kao avion...

Pa onda u sve te timove koji bi se niotkuda pojavili i poput tek izleglog leptira maštali samo jednu sezonu ispred pomahnitalih dostrajalih tribina i mreža iza golova: Zemanovu Fođu, Rekobinu Veneciju, Birofov Udineze, pa jednu Vičencu, koja nema nikoga, možda Ambrozinija, a i to slučajno, i dolazi na nekoliko minuta od finala Kupa kupova...

I sve te vedete malih timova, od onog tandema iz Barija, preko Nikole Kaće i ludog Marka Negrija, Darija Hubnera, eto vidite kako se memorija vraća kad je pustite, kao miris onog nedeljnog ručka u jeku sankcija, kao „Soletiko“, San Remo i „Laura Non C'e“, kao osmeh Duga Đurkovića kada se zaceni od sreće što je Milan najzad dao gol na vrućem terenu u Bergamu.

I razumite, onda, i zašto moramo da branimo Seriju A, čak i sada kada se novi fudbalski fanovi, stasali za Ligu šampiona u potonjoj deceniji, s njome sprdaju, kada joj stručnjaci mere puls i proglašavaju je komiranom, kada je ona postala sinonim za sve loše u fudbalu: skandale, nameštanja, defanzivan fudbal, tajkune, neofašiste, rasiste, kada se piroklastični izliv Kalčopolija još ne hladi...

Da, nešto je odavno trulo u državi fudbala i najmanje što Kalču treba, kažu, jeste šminkanje, posebno ako se, kao što govore, nalazi na stolu mrtvozornika.

Prirodno je, naravno, da nešto što leti mora da padne, baš kao što moraš da kljokneš da bi ustao, i Italijani su sami krivi za sve što ih je snašlo: punili su Koloseum i pravili se ludi dok je Neron, zvao se on Mođi ili Kranjoti, svejedno, šetkao po „čizmi“ i palio jedan po jedan fudbalski grad, na kraju im ostavivši samo zgarište. Ali negativni publicitet koji Serija A ima već nekoliko godina prevazilazi meru dobrog ukusa.

Videlo se to tako mnogo i proteklog vikenda u derbiju grada Device Marije. Milan i Inter odigrali su utakmicu koje se ne bi postidele ni devedesete, uprkos tome što većina igrača ne bi mogla da veže pertle svojim slavnim precima, ali izveštaji, čak i srpskih medija, nisu to priznali.

Da nema Totija i Rome, da nema legije upornih navijača Juventusa, da nema onih koji zbog Maradone ili iz inata čitaju i traže tekstove o Napoliju, da nema MOZZART Sporta i njegovog listanja italijanske sportske štampe – a ta je štampa i dalje najbolja na svetu! – Serija A bi se svela na margine novina i portala...

Nadobudnost, prevare i predrasude menjaju percepciju italijanskog fudbala. I dalje možete čuti kako su Italijani „previše defanzivni“, mada je – evo, nema Šofra pa zovem u pomoć Google i proveravam statistiku – Serija A bila najefikasnija od svih najjačih evropskih liga od 2006. do 2009, a i posle toga je uvek bila među tri s najviše postignutih golova. I dalje možete čuti da „nemaju zvezde kao Englezi i Španci“, a da vam niko ne postavi kontra-pitanje – ima li većeg umetnika od Pirla, većeg golmana od Bufona, galantnijeg napadača od Iguaina, kompletnijeg razbijača od Pogbe...

Nije samo zbog nostalgije, stvarno, ni zbog devedesetih i onih nedeljnih popodneva, ali bez Italijana u završnici Lige šampiona, nije ta Liga šampiona toliko dobra. Bez velikog Kalča nema velikog evropskog fudbala.

I on će se, na radost svih nas, ponovo vratiti. Jer posle ludog Nerona, kaže istorija, došao je Trajan i Rimsko carstvo nikada nije bilo veće.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

Nastavak na MozzartSport.com...