Izvor: Sportski Žurnal, 16.Dec.2011, 23:22   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Održana komemoracija povodom smrti Aleksandra Bobića

Ovaj put anđeli su nam, te srede 14. decembra, ugrabili Boba. Aleksandra Bobića, velikog čoveka, drugara, sina, supruga i nadasve zaljubljenika u našu novinu, u naš zanat, gordog pripadnika posvećenog bratstva zvanog – sportski novinar.
Nismo se čestito ni oprostili sa Ostojom, Grebom, Koletom i Vujom, a sad nam ode i Bobiška... Jedva smo sišli oko pola dva na četvrti sprat, teških nogu, oborenih glava, uplakani sa naših 12. i >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal << 13. još u šoku od  iznenadne smrti Aleksandra Bobića u redakciji, na komemorativni skup u zgradi Politike.
Ispred lifta i na spratovima tiskalo se staro i mlado, bivše i sadašnje kolege, penzioneri, gosti iz drugih redakcija... Dva puta više ih je tu i ostalo, ispred sale za sastanke, ali činili su istu, Žurnalovu  celinu koju krasi odanost, prijateljstvo i ljubav.
U tišini koja je još više i bolnije odslikavala naše emocije prema voljenom kolegi, našem Bobiški, prolazile su nam pred očima delovi iz našeg bogatog zajedničkog života, godine strasnog rada, šali i dosetki, godine nežnosti i poštovanja o kojima smo kasnije i pričali u našem restoranu.
- A, bila je to obična sreda. Redakcija se polako punila kolegama i glasovima u rano, sunčano, decembarsko prohladno popodne. Bobe i Teča su seli da odigraju partijicu šaha, u okviru interno ustanovljenog malog šahovskog turnira u sobi rubrike „Ostali sportovi”... Povukao je potez, jak potez i odjednom glava mu je klonula ka grudima, ka tabli, naočare su porušile figure... U sekundi nam se srušio svet – govorio je ispred tužnog skupa, glavni i odgovorni urednik Sportskog žurnala Predrag Sarić.

Nisu pomogla dozivanja, masiranja, ni hitna pomoć, na naše oči Bob je tiho iskliznuo ka nebesima... A, majka Rada, lekar, pedijatar u penziji. U invalidskim kolicima, ali hoće da stoji. Budite ponosni na svoga sina, ljudina, mnogo je brinuo za Vaše zdravlje...
– I jesam, od uvek je bio pažljiv, divan sin, predan u svemu što radi, od deteta je i sport zavoleo. Voleo je sve, svoju Gagu naravno najviše... – neutešna je majka, oslonjena na Bobovog brata Vladu, okružena najbližima.
– Privilegija je bila voleti se sa njim – držala se hrabro i Bobova supruga Dragana.
I danas ne verujemo da ga više nećemo videti, da nećemo zajedno gledati utakmice Premijer lige i komentarisati učinke NBA košarkaša...
– A, njegov NBA tek treba da počne posle duge pauze. Bio je vrlo ljut, gotovo nesrećan što neke nesportske stvari koče magičnu igru u toj dalekoj Americi. Americi, koja je našim čitaocima zahvaljujući i njemu postala tako bliska, tako poznata – govorio je dalje naš urednik.
Bob je drhtao nad svakim rezultatom, svakim podatkom, bio je bezgranično ponosan kad je na prelom donosio stranu na kojoj je uspeo da spakuje sve što bi drugi mogli da imaju, a što je znao da neće imati. Po tome se razlikovao od sportskih novinara u drugim novinskim kućama.
– Uz predanost i zaljubljenost u posao, Bobe je u redakciju donosio i dobrotu. Nije bilo čoveka koji nije rado zastao i popričao sa Šapicom, kako smo ga iz milošte zvali. Voleo je kolege, nije bilo nikoga o kome bi rekao ružnu reč. Ni na njega se niko nikad nije ljutio.
U sredu 23. novembra, podsećao je Predrag Sarić, ostvario se san svih nas koji smo ikada uzeli pero, otkucali slovo na pisaćoj mašini:
– Na 20. strani Žurnal je objavio svetsku ekskluzivu – da NBA počinje na katolički Božić, 25. decembra. Dan kasnije pisao je slavni „L'ekip“, dva dana kasnije potvrdili su i „ESPN“ i „Njujork tajms“. Nismo imali vremena da se radujemo, niti smo se pravili važni zbog toga. Jer, od prvog dana smo učeni da se u našem zanatu, posebno Žurnalu, ništa ispod pobede ne priznaje. Bobe, hvala ti što nas činio jedinstvenim u svetu. Ne samo tog 23. novembra. Prijatelju, počivaj sa anđelima.
Kremacija je u subotu u 10 časova na Novom groblju u Beogradu, opelo počinje u 9,30.

Nastavak na Sportski Žurnal...