Izvor: Politika, 03.Okt.2011, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I Japanci su neispavani zbog našeg zlata
Kapiten naše odbojkaške reprezentacije kaže da je dobila mnogo čestitki iz Japana, u kome i danas ima mnogo navijača, i najavljuje da će se već ovog vikenda, u Dohi, boriti za svetsko klupsko zlato
„Za nekolik meseci sam osvojila dve titule prvaka Evrope, klupsku s turskim Vakifbankom i sada ovu s reprezentacijom. Već sutra putujem za Istanbul pa za Dohu u kojoj će se moj klub od subote boriti za titulu najboljeg kluba na svetu. Imam mnogo razloga da budem presrećna”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << počinje svoj intervju za „Politiku” rođena Beograđanka Jelena Nikolić (29), kapiten odbojkaške reprezentacije koja je preksinoć u dupke punom „Pioniru” savladala Nemačku sa 3:2 u jednom od najdramatičnijih finala u istoriji evropskih prvenstava.
Kao jedna od najboljih odbojkašica na svetu pretplaćeni ste na trofeje. Kakvo mesto u vašoj karijeri zauzima ovo evropsko zlato?
Ovo je, bez sumnje, moj najveći uspeh. Ovo se događa jednom u životu. Još pre pet godina smo znale da je Evropsko prvenstvo u Beogradu, ali nismo mogle ni da pretpostavimo da ćemo imati ovakvu atmosferu na našim mečevima. Publika nas je nosila, izvlačila iz nas maksimum onda kada nam nije išlo. U jednom trenutku, kad smo bile gotovo izgubljene, pogledala sam ka tribinama i rekla: „Bože, pogledaj nas, nemoj da izgubimo zbog ovih ljudi”. Deset godina sam maštala da u svojoj zemlji, u svom gradu ostvarim ovakav uspeh.
Posle prve dve osvojene medalje, svetske bronze 2006. i evropskog srebra 2007, rekli ste da, i pored tadašnjih dočeka na čuvenom balkonu, maštate da odatle mašete kao šampion. A pošto je šampionat u Beogradu, nema dočeka, pa nema ni balkona…
Drage su mi prethodne medalje s reprezentacijom, ali ovo je jedinstven osećaj. Nije mi krivo zbog balkona, jer u „Pioniru” je bilo jednako dobro, ako ne i bolje. Trebalo je da možda igramo u „Areni”, jer mnogo ljudi je ostalo ispred hale.
Kako objašnjavate toliko interesovanje domaće javnosti, pa i euforiju zbog uspeha ženske odbojkaške reprezentacije. Da li se to, kao „virus”, prenelo od odbojkaša pa i sa ostalih sportova, s tenisa, vaterpola?
Prvo, želim da istaknem da se u Srbiji uspesi brzo zaboravljaju. Prethodne dve godine nismo imale podršku kakvu zaslužujemo. Nije bilo strpljenja za mlade igračice za koje je radilo vreme. Pogledajte samo naše godine i godine nekih drugih timova. Mislim da je dolazak tolikog broja ljudi na utakmice isključivo naša zasluga, međutim, pokazalo se da domaći teren može da bude i mana, jer nismo u početku igrale onako kako znamo. Ipak, nismo mi Japan pa da redovno igramo velike utakmice na domaćem terenu. Za nas je ovo sad pa ko zna kad.
U jednoj od vaših prvih izjava posle pobede protiv Nemica bilo je pomešano i zadovoljstvo i žal što, zbog nekih okolnosti, u timu nije bilo nekih igračica iz one prve trofejne generacije kojoj i sami pripadate. O čemu se radi?
Nikada nisam igrala za reprezentaciju zbog toga što je njen selektor Zoran Terzić ili zato što je dizač Maja Ognjenović, već zato što smatram da svakome treba da bude čast da igra za nacionalni tim. Ako postoje problemi, mogu da se prevaziđu. Trebalo je ovo da bude kruna generacije koja je osvojila prvu medalju 2006. Drago mi je što su neke nove, mlađe igračice, takoreći na prvom koraku u karijeri ostvarile ovakav uspeh, ali mi je žao i što neke odbojkašice nisu ovo doživele. Iskreno, bilo mi je teško da budem redovna u svim akcijama u prethodne dve godine, ali nisam želela da pravim pauzu da bih na Evropskom prvenstvu u Beogradu igrala najbolje što mogu.
Sa selektorom Terzićem dugo sarađujete, još od juniorskih dana, dakle deceniju i po. Koliki značaj su imale njegove reči na onom tajm-autu kad je trebalo zaustaviti kola kaja su nezadrživo jurila nizbrdo?
Pored toga što se podrazumeva da selektor treba da bude odličan trener, važno je da bude i dobar psiholog. Terzić me zna bolje nego bilo koji drugi trener, što je i prirodno jer me trenira od juniorskih dana. Njemu mnogo dugujem. Nekad uradi nešto na način koji se možda nama ne sviđa, ali na kraju je bitan rezultat. U finalu nas je smirivao. Kod 6:0 za Nemice u četvrtom setu, kad je uzeo i drugi tajm-aut, rekao nam je da možemo da izgubimo, ali da vrlo dobro zna da nijedna od nas nema u sebi to da se olako preda. I tada je sve krenulo.
Šta vas motiviše da izgarate kao da tek počinjete karijeru?
I danas, kao i kad sam imala 15 godina, imam isti osećaj kad dođem na treninga, a to je ljubav prema odbojci. Igram se jednako kao i tada. Neke iskusnije igračice su mi svojevremeno govorile: Videćeš kad dođeš u naše godine, neće ti biti ni do čega! Ali, sa mnom nije tako. Još osećam strast. Igrala sam šest godina u Italiji, dve u Japanu, pa u Francuskoj, sada sam u Turskoj u kojoj sam, u Istanbulu, nedavno postala klupski prvak Evrope. U klubu sam zamenik kapitena, obožavaju me. Ali, da budem iskrena, mnogo puta na početku karijere pitala sam se da li je ovo pravi put, jer otišla sam u inostranstvo sa svega 17 godina.
Zar vas u Japanu ne obožavaju više nego u Turskoj?
Da i u Japanu imam mnogo svojih fanova. Kad sam se probudila, jutro posle pobede nad Nemačkom, videla sam desetine mejlova od mojih navijača iz Japana koji su, imajući u vidu vremensku razliku, u ranim jutarnjim satima pratili na „lajv-skoru” finale u Beogradu. Pišu mi da su srećni iako su zbog mene morali da idu na posao neispavani. Čestitaju sa svih strana, a normalno i na ulicama Beograda. Jedan od onih koji mi je čestitao u prolazu je i bivši košarkaški reprezentativac Žarko Paspalj.
----------------------------------------------
Do večnih prijatelja preko kioska…
„U Italiju sam otišla 1999. godine, sa 17 godina, jer kod nas se, zbog bombardovanja nije znalo da li će se igrati liga. Ali nisam otišla kao neke devojke iz drugih zemalja koje su išle trbuhom za kruhom, pošto sam u Beogradu imala sve. Bilo mi je teško jer nisam nikoga znala a i nisam bila navikla na takav život. U Ređo Emiliji mi je bilo lepo, ali sam patila za Srbijom, čeznula da čujem srpski. Tako sam jednog dana došla na ideju da pitam na jednom kiosku, gde je povremeno dolazila srpska štampa, da li neko iz moje zemlje kupuje tu novine. Rekli su mi da stalno dolazi jedna žena, pa sam ostavila na tom kiosku svoj broj telefona i uskoro sam dobila poziv… Srećna sam što sam u Italiji upoznala dve naše porodice s kojima sam i danas u kontaktu, koje su mi bile velika podrška u prelomnim trenucima. One su dolazile na moje mečeve, bodrile me, a bile su i moje rame za plakanje”.
----------------------------------------------
Od Obilića do Turske
Jelena Nikolić je rođena 13. aprila 1982. u Beogradu. Kao devojčica probala je takoreći sve sportove (karate, tenis, plivanje…) pošto je stanovala blizu Sportskog centra „Vračar”. Odbojku je, kako kaže, počela da trenira vrlo kasno, s nepunih 13 godina. Počela je u beogradskom Obiliću iz koga je 1999. otišla u Ređo Emiliju (Italija). Pored Italije, igrala je i u Japanu, Francuskoj i Turskoj u kojoj je i sada (ima ugovor s Vakifbankom iz Istanbula do 2013. godine). I njen mlađi brat Nemanja se bavio sportom, ali ona u šali kaže da je ona „pokupila sav sportski talenat koji je njemu bio namenjen”. Govori engleski, italijanski i francuski.
Aleksandar Miletić
objavljeno: 04.10.2011.
