Izvor: Blic, 31.Jan.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ma iz Bosne sam, ba, oklen ću biti!
Ma iz Bosne sam, ba, oklen ću biti!
Ma ne bi ti ja ovdje živio da mi neko prepiše sav Edmonton! Ovo ti je kao da sam doš’o na Mjesec! Pustinja. Ja se čudim mojoj ćerki kako ona može. Ali, kaže ovdje joj je bolja perspektiva za sina. Ne vidim ja tu nikakvu perspektivu, valjda zato što ne znam jezik, šta li - priča svoje utiske o ovom 'tuđem svijetu', glavnom gradu kanadske provincije Alberta, Sarajlija Jovan, koji je posetio kćerku i, kako kaže, jedva čeka da se >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << vrati.
- Volim ja njih sve, ali ne mogu više. Dodijalo, brate. Nisam ja za ovo. Kakvi! Ja bi’ ovdje poludio! Još da mi nije petkom ove djece i tog igranja (folklorna sekcija u Srpskom domu pri SPC) i tih naših filmova što mi ćerka podigne, ne znam šta bi. Televiziju ne gledam, jer ništa ne razumijem, oni odu na pos’o, unuk u školu, i šta ću ja sam?! Da izludim! Odo’ tamo među svoje. Nagovaram i ćerku da i ona ide sa mnom. Rek’o sam joj, kupiću ti stan u Beogradu i idi živi tamo. Neće, kaže ovdje je bolje. Šta li je bolje samo da mi je znati - pita se ovaj šezdesetogodišnjak, koji je boravak u Edmontonu skratio sa šest na svega dva meseca.
Mlađi ljudi su prilagodljiviji, pa time i za nijansu zadovoljniji. Neki su se snašli, neki proklinju dan kad su kročili na kanadsko tle, a malobrojni su spakovali kofere i vratili se.
- Da je i ovdje sve idealno - nije, ali neuporedivo je bolje nego tamo - zaključuje Slavica, dodajući da uopšte ne razume one koji dođu ovde i žale se kako u Kanadi ništa ne valja.
Bilo kako bilo, svako okupljanje naših ljudi svodi se na priču o 'uspješnim' i 'manje uspješnim'. Većina uspehom smatra kupovinu automobila, 'kondominijuma' ili kuće, ne uviđajući da svako ko radi može to isto.
- Ovdje onaj ko kupi 'kondominijum' neće da se druži s onim što živi u iznajmljenom stanu. A ovi što su kupili kuću, neće da se miješaju sa nama što imamo 'kondominijum'. I ne moraju - opisuje jedna novopečena Kanađanka relacije među našima u novoj sredini.
Neizbežna je i podela po nacionalnoj osnovi.
- Znaš, ovdje ti Srbi žive na sjeveru i sjeverozapadu. Hrvati na istoku i sjeveroistoku, a muslimani na jugu - kaže Dana.
Nacionalna netolerancija, čini mi se, više je izražena ovdje nego na prostorima bivše Jugoslavije. Druženja sa 'bivšim komšijom' druge nacije gotovo da ne postoje. Dešavalo mi se da nekog ko priča naš jezik pozdravim u prodavnici, a taj isti ili okrene glavu, ili drsko, na moje pitanje odakle je, odgovori: 'Pa, iz Bosne, ba, oklen ću biti?!'
Sa djecom je to drugačije. Baš na jednoj našoj zabavi je bilo mnogo mladih Hrvatica. Došle da vide naš folklor. Znaš, oni se druže sa našom djecom - priča devojka koja redovno posećuje zabave organizovane u Srpskom domu i koje su jedino mesto gde se Srbi viđaju i gde dolaze da nešto i nekoga vide.
Međutim, i te grupe su podeljene na one koje organizuju Slavonci i ove druge, koje organizuje Srpski odbor koji angažuje orkestar iz Vankuvera.
- Kod ovih Slavonaca mrtvačaka muzika, samo džaba odeš. Ja kad odem, ja volim da se opustim, da igram, da zaboravim gdje sam - žali se Sonja.
Savka, pak, tvrdi da su joj sve dobre, 'samo da sam među svojim svjetom'.
- Ne bendam ja ništa ovo kanadsko. Ništa meni to ne znači. Meni je duša puna kad odem tamo među svoj svijet.
Pored skromne biblioteke, sa uglavnom poklonjenim knjigama, i videoteke sa domaćim filmovima i dječijim programom, taj dom je sva kultura Srba u Edmontonu. Ipak, ne mogu da ne pomenem da se jedini prljav javni tolaet, bez papira i sapuna, na koji sam naišla za ove tri godine boravka u Kanadi, upravo nalazi u pomenutom domu. A. Ković-Bodiroža
