Izvor: Blic, 21.Nov.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bili su me, na Boga nisu mislili
Bili su me, na Boga nisu mislili
Skoro svaku noć sanjam Peć, Metohiju, Pećku patrijaršiju, Visoke Dečane, svoje prijatelje... Godinu i po dana tako sanjam. Još ne mogu da poverujem da smo sve to napustili, da nas tamo više nema.
Tog jutra kao da mi je neko rekao: 'Moraš da odeš u Patrijaršiju, moraš.' A nije delovalo kao da ću da odem. Dan kao i svaki drugi, vraćao sam se iz Beograda u Mladenovac, i u jednom trenutku samo sam dodao gas, produžio - priča >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << četrdesetčetvorogodišnji Pećanac Miško Milačić koga zakletva da će se kad tad vratiti, data prošle godine u Pećkoj patrijaršiji, ovih dana umalo nije koštala života.
Od jula prošle godine Miško živi u pravom vrtlogu emocija između zakletve date u Patrijaršiji, ljubavi prema oslepeloj majci u Podgorici i svojoj porodici 'privremeno smeštenoj' u Mladenovcu.
Sa nevidljivim ali primetnim ožiljcima u duši, polomljenim zubima, oštećenom vilicom, zloslutnim tragovima na licu i podlivima po celom telu, Milačić u kući svoga tasta Slavka Džudovića u Mladenovcu (u kojoj pored njega boravi još 12 duša), za 'Blic' priča:
- Sam sam krenuo. Kako sam se približavao Peći, bilo mi je sve teže. Kod Rožaja definitivno odlučim da idem u Patrijaršiju, pa šta bude! Jer, kad sam poslednji put bio tamo, zakleo sam se u život svojih sinova (sa suprugom Sanjom ima sinove, desetogodišnjeg Stefana, osmogodišnjeg Danila i dvoipogodišnjeg Filipa, prim. aut) da ću se kad-tad vratiti. Polako se spuštam ka Peći. I, kako koga sretnem otvaram prozor i gledam ga pravo u oči, bez straha. Mislim, nemam čega da se plašim, ovo je moj grad. Usput primim nekog Muslimana, stopera. Mislio sam da idem pravo u Patrijaršiju. Nisam hteo da gledam ni kuću, ni stan, ni lokale. Ništa me nije interesovalo. Samo Patrijaršija.
A onda ugledam jednog Albanca, nekad smo bili prijatelji. Razrogačio oči kad me video! Ne može da veruje. Eeej, Srbin u Peći! Kad, neka kola mi preprečiše put! Viče Albanac: 'Pa Srbine, šta ćeš ovde, majku ti jebem?!' Izađem, šta ću. Reč po reč, i odjednom doleteše njih šestorica, sa metalnim šipkama. Polomiše me! Udarali me po telu, razbili mi vilicu i polomili skoro sve zube. Mislio sam da će me na mrtvo prebiti. Uzeli su mi kola, sve su mi iscepali, majicu, trenerku i pobegoše.
Naiđe patrola kforovaca. Počnem da vičem: 'Stop, stop!' Ma, kakvi, boli ih uvo da stanu. Naiđoše druga kola i zakače me po levoj nozi. Izmaknem se, a oni izađoše, urlaju, psuju. Utrpaše me u gepek. Krenu da me voze kroz neke rupe. Psuju: 'A ćifša none, jebaćemo ti majku!' Ja samo ćutim i molim se Bogu. Onda su me negde dovezli, pojma nemam gde, ali znam samo da sam video ceo grad. Negde pred noć, onako ni živ ni mrtav, kažem jednom od njih: 'Nemoj slučajno da me mučiš, odmah da me ubiješ.' A znam tog čoveka, prodavao sam mu patike. Pita me što sam doš’o. Kažem, nisam doš’o kod tebe nego u Patrijaršiju. To je moja Patrijaršija, nije tvoja! Pita me: 'Šta ćeš u Patrijaršiju kad ste sve izgubili?!'
Jedan od njih, čuo sam, zove se Caki. Pruži mi ruku i kaže da me neće ubiti. Onda me povedu u sedište OVK na Karagaču. Tamo se pojavi jedan od komandanata OVK, otvori gepek i gleda me jedno 15 minuta. Gledali smo se u oči. Zatvori gepek i reče Cakiju da me ubije. Caki kaže: 'Neću.' Ovaj mu nudi pištolj. Caki opet viče: 'Imam dva pištolja, al’ neću da ga ubijem, ubij ga ti!' Još su se tu svađali nad mojom glavom, a onda me zatvoriše i odvedoše u KZK policiju. Uzeše mi dokumenta, pare, sve. Slikali me, uzeli otiske. Sve vreme albanski policajci su me vređali i maltretirali: 'A, doš’o si, pićka ti materina!' Vidim neke vojnike Engleze, zamolim ih samo da me odvedu u Patrijaršiju, da me spasu. Gledaju me belo. Stiže mi i jedan komšija, Albanac. Njegovom sam ocu svojevremeno spasio život; mislim, pomoći će mi. Kad, on počeo da urla: 'Ratni zljočinac, ratni zljočinac!' Onda sam izgubio volju za život, za sve... Ipak, Englezi me nekako izvuku, utrpaju me u džip i krenemo ka Patrijaršiji. Stignemo tamo u noć, ljudi pospali. Otvori nam Jovan Ćulibrk. Ma, svanulo mi kad sam ga video! Tu me malo zaleče, previju me. Uspeo sam da se vratim s kforovcima, umešao sam se s ljudima koji su sahranjivali jednog kaluđera. U Mladenovac sam se vratio 13. novembra, na svoj rođendan. Dušan Z. Katić
