Izvor: Politika, 05.Apr.2014, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Napravio sam spomenik Đinđiću
Reditelj, profesor i pisac priča o obrazovanju u Americi i Srbiji, meri vrednosti u poslu i životu, strahu i snovima, istini i laži, novcu, proveri prijateljstva, duhovnoj snazi...
Reditelj, profesor i pisac Aleksandar Mandić redovni je saradnik „Kulturnog dodatka” našeg lista, za koji piše mesečnu kolumnu „Mera za meru”. Mandićevi tekstovi uvek izazovu pažnju, a prošle subote tekst „Matrijarhat na vidiku” oborio je rekord čitanosti na njegovom blogu. Poznat >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je kao inovator, obično govori i piše o drugima, ali u ovom intervjuu priča samo o sebi.
Rođen je 23. oktobra 1945. u Beogradu. Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju završio je kod profesora Huga Klajna i Radoša Novakovića.
Režirao je oko 1.000 TV emisija, filmova i pozorišnih predstava, kao i čuvenu dokumentarnu seriju „Goli život” s Danilom Kišom. Dugogodišnji je profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a bio je profesor i na univerzitetu u Njujorku.
Živi u Beogradu s Kineskinjom Lifi. Ima sina Danila (29), doktoranda na Harvardu.
Ko vas je uveo u posao?
Počeo sam u Dečjem programu, a onda se pojavila Zora Korać kao urednik Drugog programa Televizije Beograd u osnivanju. Bila je tamo moja generacija s akademije i pristigli momci iz „praške škole”. Radili smo dokumentarnu seriju „Neobavezno”, pa i ponešto igrano. Ali, pre toga na Akademiji sam uradio dokumentarni film „Milan iz Lepenca”, priču o dečku koji je gluv, nem i slep, a pametniji od svog sela. To mi je donelo prve festivalske nagrade.
U čemu ste bili prvi?
U mnogim stvarima, recimo u stvaranju prvog televizijskog tok-šou programa u Jugoslaviji „Reč po reč”. Tada je javnost u 20 sati volela da vidi poznate ljude kao goste. U prvoj emisiji su bili: Branko Ćopić, Aleš Bebler i Radivoje – Raća Marković.
Kako se radi u Americi?
Profesor u Americi služi studentima, a kod nas... Tamo profesor ima obavezu da svoje studente nauči nečemu, bori se da bude uspešan. Obrazovanje je saradnja, obe strane moraju da ulažu. Često se ovde čuje da sistem studiranja po „bolonji” nije dobar, ali ja se ne slažem. Glavni krivci za loš ugled te reforme jesu naši profesori i zbog toga ne trpe samo studenti već, još i više, država.
Koje rešenje nudite?
Maštam kako Vučić na prvoj sednici vlade udari šakom o sto i objavi da najveći budžet i prioritet imaju dva ministarstva – pravde i obrazovanja. Pusto sanjanje. Ali sam siguran da su to dve noge bez kojih zemlje ne mogu da se kreću i napreduju. Suprotno opštoj opsesiji, ne mislim da je ekonomija prioritet.
Šta vam je mera vrednosti u poslu...
Cenim nove, originalne prilaze svakom zanimanju. U umetnosti postoji još i zračenje dela – ili ga ima, ili mu pomoći nema.
... a šta u životu?
To se lako izmeri. Učiniš nešto čoveku kad mu je teško, a onda ga gledaš. Najveći deo ljudi oseća uslugu kao teret i, kad dođe trenutak da se oduže, dobijete nogu. Samo oni koji pamte vredni su svake pažnje.
Šta vam je najvažnije?
Trudim se da ne zgrešim prema nekome. To mi je vrlo važno, ali dogodi se, i bude mi žao. Tada koristim zlatnu reč – izvini!
Kako sklapate prijateljstva?
Teško i lako. Srodni ljudi se brzo prepoznaju i lako postaju prijatelji. I kada su dugo odvojeni mogu u novom susretu da nastave rečenicu koju su započeli pre rastanka. Nažalost, nemam ih mnogo.
Kad ne govorite istinu?
Ne lažem, vrlo sam trapav kad pokušam, ali sam dobar u tome da nešto prećutim. Ne želim da povređujem ljude.
Šta vas plaši?
Rat i anarhija. To su mi najteži snovi, da nema reda, pa da neko može da me uhapsi, muči i ubije.
A o čemu sanjate?
Volim da spavam. Meni je spavanje uživanje, kao i druge radosti u životu. San je čarolija. Telo mi je zahvalno kad, posle umora, spavam deset sati. San za mene nije gubitak vremena. Naprotiv.
Kad se osećate moćno?
Dok radim, kad režiram. To je zaista božanska stvar. A kad posle svih priprema i proba oživi scena, kada vidim da zrači i da ostavlja utisak na publiku... Uh, to je divan osećaj.
Koje sve umetnosti su i vaše?
Uz film i televiziju, literatura i muzika. A moram da priznam da nisam kod kuće pred slikama. Priznajem i da ne razumem skoro ništa od moderne poezije. Slušam najviše klasičnu muziku. Volim barok do romantike, od novijih Satija, Filipa Glasa, Kit Džereta, Bregovića, stariji rokenrol...
Koji stavovi žena vas hrabre, a koji ljute?
Volim uspešne žene, one koje su zadovoljne sobom, koje nešto stvaraju i pri tom uspeju da budu tople. A jadne su mi one koje po svaku cenu hoće da budu dominantne, posebno one koje pokušavaju da manipulišu.
Koliko poštujete snagu novca?
Ne mnogo. Možda i zato što nemam taj problem. Uvek sam radio ono što volim, a novac je, uz to, stizao. To je ispalo idealno. Mogu bogu da zahvalim što sam u tome uspeo.
Kako se duhovno osnažujete?
Prvo sport, onda čitanje i muzika. Nije to nikakvo „duhovno osnaživanje”, već potreba. Nažalost, nemam dovoljno sagovornika za ta iskustva. Nedostaje mi Kiš.
Koji značaj dajete erosu?
Veliki. To je, po meni, glavni odnos u životu. Eros je energija iz koje sve izvire, bujica života. Kao vulkan iz koga stalno izbija užarena snaga. I ne radi se tu samo o erotici, već o stvaralaštvu uopšte.
----------------------------------------------------------------
Napravio sam spomenik Zoranu Đinđiću
Kako čuvate ugled?
Loše. To moram da kažem. Često se zbog toga ljutim na sebe. Uradio sam mnogo sjajnih stvari, a ljudi toga uglavnom nisu svesni, jer nikad se nisam reklamirao kao ove avetinje po gradu. Recimo, napravio sam film o Đinđiću, koji je njegov najveći spomenik! Zove se „Ako Srbija stane”. Stvorio sam to od njegovih govora, koje sam snimao po celoj Srbiji. Snimio sam više od 40 sati tih govora. To je sve ono što se povremeno emituje na televizijama, pa i izreke koje se često ponavljaju kao narodne pesme: „Ja imam nameru da živim u budućnosti”, „Prvo pojedite najveću žabu”, „Posle riblje čorbe nema više ribe, gotovo je”, „Ne počinjem utakmice koje neću da dobijem”... Ponosim se ovim filmom, ali ako pitate ko je to uradio, ljudi nemaju pojma, kao da je palo sa neba.
Slavko Trošelj
objavljeno: 06.04.2014.
