Izvor: Politika, 01.Sep.2014, 13:16   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ni­sam hteo da bu­dem Mi­lo­še­vi­ćev Mo­lo­tov

Ka­ko Dra­go­ljub Mi­ću­no­vić u svo­joj dru­goj knji­zi me­mo­a­ra opi­su­je dra­ma­ti­čan raz­go­vor s pred­sed­ni­kom Sr­bi­je i še­sto­ča­sov­ni sa Zo­ra­nom Đin­đi­ćem, ko­ji ga je raz­o­ru­žao bru­tal­nom iskre­no­šću

Sim­bo­lič­nog na­slo­va „Ži­vot u ne­vre­me­nu”, dru­gi tom me­mo­a­ra Dra­go­lju­ba Mi­ću­no­vi­ća u iz­da­nju pro­fe­so­ra i po­li­ti­ča­ra i jed­nog od osni­va­ča >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << De­mo­krat­ske stran­ke, po­ka­zu­je nje­go­vu ve­šti­nu i u pri­vat­nim i u slu­žbe­nim raz­go­vo­ri­ma. U naj­te­žem pe­ri­o­du za Sr­bi­ju Mi­ću­no­vić se kao je­dan od li­de­ra opo­zi­ci­je sre­tao prak­tič­no sa svim re­le­vant­nim po­li­ti­ča­ri­ma u ze­mlji i sve­tu, ali pa­žnju pri­vla­če raz­go­vo­ri sa Slo­bo­da­nom Mi­lo­še­vi­ćem i Zo­ra­nom Đin­đi­ćem. Na pi­ta­nje ko su bi­li naj­za­ni­mlji­vi­ji sa­go­vor­ni­ci iz vla­sti, stran­ke ili ino­stran­stva de­ve­de­se­tih go­di­na, i sam po­mi­nje Mi­lo­še­vi­ća, Đin­đi­ća i Saj­ru­sa Ven­sa.

– Sva­ko ima ne­ku per­cep­ci­ju do­ga­đa­ja, ja sam se tru­dio da bu­dem objek­ti­van. Pro­vo­di­te s lju­di­ma raz­ne pe­ri­o­de ži­vo­ta. S Đin­đi­ćem je to bio dug pe­ri­od i raz­li­či­te uspo­me­ne i is­ku­stva. Bio sam s ra­znim sa­go­vor­ni­ci­ma, mo­rao sam če­sto da raz­go­va­ram i opi­sao sam ne­ke od njih. Ne­ki raz­go­vo­ri bi­li su s na­me­rom da se po­stig­ne cilj, ne­ki pri­ja­telj­ski, a me­đu oni­ma ko­ji su bi­li dra­ma­tič­ni bio je raz­go­vor sa Mi­lo­še­vi­ćem 9. mar­ta 1991, jer sam pri­me­tio da ima pro­blem i žu­ri a ni­sam znao o če­mu je reč – pri­ča pr­vi pred­sed­nik DS-a i na­sta­vlja:

– U to­ku da­na me­njao je ras­po­lo­že­nje. Pr­vo je bio auto­ri­ta­ran, a on­da pa­si­van i po­pu­stljiv. Sa­mo u ve­zi s Vu­kom Dra­ško­vi­ćem ni­je bio po­pu­stljiv, re­kav­ši da će to re­ši­ti is­tra­žni su­di­ja. To su bi­li da­ni kad je za­se­da­lo Pred­sed­ni­štvo SFRJ, ko­je je tra­ži­lo uvo­đe­nje van­red­nog sta­nja. Me­đu­tim, ni­su ima­li ve­ći­nu i kad su ten­ko­vi iza­šli, ni­ko­ga ni­je bi­lo na uli­ca­ma Be­o­gra­da. Mi­lo­še­vić se na­šao u si­tu­a­ci­ji da je­di­no na uli­ca­ma Be­o­gra­da ima pro­blem. Zbog to­ga su na­ši pre­go­vo­ri bi­li uspe­šni, a ne za­hva­lju­ju­ći me­ni. U ne­ko­li­ko dru­gih su­sre­ta s njim ni­je bi­lo te­ško raz­go­va­ra­ti. On je bio lu­kav i re­kao bi – šta ja va­ma pri­čam, vi ste pro­fe­sor i zna­te bo­lje. I ja sam to is­ko­ri­stio, pa ka­da bi re­kao ne­što što ni­je u re­du, od­go­va­rao sam da sam pro­fe­sor i da valj­da to znam bo­lje. Po­ku­ša­vao je da me uklo­ni s me­sta pred­sed­ni­ka DS-a, ali ni­je uspe­vao da me na­go­vo­ri ni na ka­kvu ko­o­pe­ra­ci­ju. Ipak, u raz­go­vo­ri­ma je bio vr­lo ko­rek­tan, ni­je bio ne­pri­jat­nih sce­na.

Evo ka­ko je Mi­ću­no­vić u knji­zi opi­sao svoj po­sled­nji raz­go­vor sa Slo­bo­da­nom Mi­lo­še­vi­ćem, 1993. go­di­ne:

„Ne­što sam, pro­fe­so­re, raz­mi­šljao o Va­ma. Ma­da se mi če­sto ni­smo sla­ga­li, oko oce­ne ne­kih do­ga­đa­ja i re­a­go­va­nja na njih, Vi ste po­se­do­va­li uvek pra­vi di­plo­mat­ski takt. Pra­tio sam Va­še kon­tak­te s di­plo­mat­skim sve­tom i ka­ko ste na­stu­pa­li i go­vo­ri­li. Za­što Vi ne bi­ste bi­li naš am­ba­sa­dor u Va­šing­to­nu?

Bio sam iz­ne­na­đen i od­go­vo­rio sam mu: „Pred­sed­ni­če, na­dam se da zna­te da mi ta­mo ne­ma­mo am­ba­sa­do­ra.”

Ali on se br­zo sna­šao: „Da, da, oni su to spu­sti­li na naj­ni­ži ni­vo, ne­go mi­slio sam u Nju­jork u UN, ta­mo Vas i zna­ju, a i sa­ču­va­li smo rang am­ba­sa­do­ra.”

Naj­zad sam shva­tio smi­sao po­nu­de: „Ni­je reč o di­plo­mat­skom ran­gu, go­spo­di­ne pred­sed­ni­če, ne­go Vi me­ne, ako do­bro raz­u­mem Vaš pred­log, te­ra­te iz ze­mlje. Mo­ram da pri­znam da je Va­ša po­nu­da ga­lant­na. Kad je Hru­ščov ote­rao Mo­lo­to­va, po­slao ga je u Mon­go­li­ju, u Ulan Ba­tor. Vi me­ne u Nju­jork! Ali ja ne bih nig­de iz Be­o­gra­da. Dok sam pred­sed­nik opo­zi­ci­o­nog DS-a, ja pre­ten­du­jem na tu Va­šu fo­te­lju.”

Na­sme­jao se i od­go­vo­rio: „E, to će­te mo­ra­ti da pri­če­ka­te!”

„Če­ka­ću ko­li­ko god bu­dem mo­rao.”

„Žao mi je što to od­bi­ja­te”, za­klju­čio je ovu te­mu Mi­lo­še­vić.

Kad su pre­šli na unu­tra­šnje te­me, Mi­lo­še­vić je re­kao: „Onaj vaš mo­mak Đin­đić, iz­gle­da mi ve­o­ma in­te­li­gen­tan i spo­so­ban,”

„Sva­ka­ko”, slo­žio sam se, „on je iz mo­je de­mo­krat­ske ško­le.”

Mi­ću­no­vić ka­že da je sa do­ma­ćim po­li­ti­ča­ri­ma bi­lo do­sta te­ško raz­go­va­ra­ti jer su upo­tre­blja­va­li ar­gu­ment – pro­me­nje­ne okol­no­sti.

– Če­sto se de­ša­va­lo da se ne­što do­go­vo­ri­te a ne is­pad­ne ni­šta zbog pro­me­nje­nih okol­no­sti. Od stra­nih dr­žav­ni­ka i di­plo­ma­ta naj­ja­či uti­sak osta­vljao je Saj­rus Vens zbog je­zgro­vi­tih pi­ta­nja i pre­ci­znih od­go­vo­ra kad ga ne­što pi­ta­te. Imao je pla­ve sit­ne oči ko­ji­ma vas je gle­dao pra­vo i ko­je kao da su go­vo­ri­le: me­ne pre­va­ri­ti ne mo­že­te, go­vo­ri­te isti­nu.

Iako su po­sle sme­ne u DS-u Mi­ću­no­vić i Đin­đić ne­ko­li­ko go­di­na ko­rekt­no po­li­tič­ki sa­ra­đi­va­li i, ka­ko ka­že autor, ma­nje-vi­še slič­no re­a­go­va­li na po­li­tič­ke do­ga­đa­je, raz­go­vor je osta­jao na po­slov­nom ni­vou, bez za­la­že­nja u in­tim­na po­lja i iskre­no­sti bez ostat­ka. Mi­ću­no­vić se pri­se­ća jed­nog raz­go­vo­ra kra­jem 1999. go­di­ne. Na Đin­đi­će­vu ini­ci­ja­ti­vu sa­sta­li su se u stran­ci i raz­go­va­ra­li šest ča­so­va:

„Su­tra­dan smo u Krun­skoj uli­ci, u nje­go­voj kan­ce­la­ri­ji, tek u tri po pod­ne pri­me­ti­li da je vre­me ruč­ku. Na kra­ju raz­go­vo­ra za­gr­li­li smo se i ras­ta­li ne­ka­ko ras­te­re­će­ni. Ne­što sam znao od ono­ga što mi je re­kao, a ne­što ni­sam, ulo­ge ne­kih lju­di sam znao, ne­kih ni­sam, ne­ki su se po­ne­li mno­go go­re ne­go što sam slu­tio, ne­ke sam si­tu­a­ci­je raz­u­me­vao, ne­ke su me za­pa­nji­le. Zo­ran me je raz­o­ru­ža­vao bru­tal­nom iskre­no­šću i o svo­joj ulo­zi. Zo­ran je mr­tav i ne­u­me­sno je i ne­ko­rekt­no pre­pri­ča­va­ti raz­go­vor ko­ji je vo­đen sa­mo iz­me­đu nas dvo­ji­ce, bez sve­do­ka. Re­kao sam mu na kra­ju raz­go­vo­ra: – Što se me­ne ti­če, ta na­ša knji­ga je da­nas pro­či­ta­na i sklo­plje­na i ni­ka­da je vi­še ne­će­mo otva­ra­ti. S mo­je stra­ne, sve mo­že­mo pre­da­ti za­bo­ra­vu.”

I. Anoj­čić

objavljeno: 01.09.2014.

Nastavak na Politika...

Politika: Kre­a­tiv­nost Bo­ri­nih po­to­ma­ka