Izvor: Politika, 09.Avg.2010, 23:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vavilonski huk
Ležim na jednoj inostranoj plaži i prisustvujem antiglobalizaciji na delu. Mladi ruski par se Puškinovim jezikom prilično potpomognutim votkom i pivom raspravlja oko noćašnjeg ljubomornog ispada. Skoro maloletna Holanđanka grdi hladno more, pokazujući mu, i celoj plaži, svoje obnažene silikonske grudi. Arapkinja umotana, na plus četrdeset, u crnu burku demonstrira rešenošću bića čija je koža odlučno raskrstila sa suncem >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << totalnu obučenost dok joj mužić, ponosan na svoja nova kola pokrivena ceradom, u šortsu i majici „dolče i gabana” krstari pogledom predsednika komisije za najlepšu guzu plaže.
Niko od nas uronjenih u leto ne haje za glavnu karakteristiku savremenog sveta, da se svakog dana u svakom pogledu ugradi makar majušni elemenat katastrofe. Mešavina različitih jezika i slika suprotstavlja se na ovoj mediteranskoj plaži fatalnom jurišu pod zastavom unitarne civilizacije na sve još živo i specifično. Neumoljivo sistematična kolonizacija i nametanje uniformnosti, započeti prvim pokušajima kontrole i kroćenja, kod spontanog okupljanja kakav je običan kupanjac imaju pred sobom neprijatelja, koji dobro uviđa da je, ako se taj trend ne porazi, kraj veoma blizu.
Pojavljuju se i bučni Italijani, koji, zadajući globalnoj mašini pripitomljavanja finalni udarac, svi govore uglas potpuno različite tekstove, uz smeh i dovikivanje koji se mešaju s pljuskanjem talasa. Ovaj simpatični duh anarhije izazvan letom i morem sličan je nekom opisu medicine kao pokušaju obnavljanja onoga što pripada prirodi, gde je lečenje uklanjanje svega što deluje protiv sposobnosti života da se obnovi.
Ako čovek dovoljno dugo leži pod nebom, u tišini ili okružen razgovorom, ne može a da se ne zapita kakav li očaj nagoni one koji uporno ignorišu činjenicu da je davno, još pre civilizacije, ovaj svet bio divno mesto koje nas nikad ne izneverava. Otkud tolika sumnja u njegov smisao, otkud neprepoznavanje radosti koju nam pruža? Umesto radosti, svuda samo strepnja i depresija, nova vera u tehnologiju lekova, naročito antidepresiva, koje, sudeći po tekstu objavljenom u „Njujork tajmsu” iz 2004. godine, uzimaju čak predškolska deca.
Drsko i bezobrazno, kao da carstvo lepote i žamor na različitim jezicima, koji me uspavljuju jer liče na mešanje radio-stanica nisu dovoljni, posežem za knjigom. Čitanje na sopstvenom jeziku mi je u ovom trenutku podrška, čvrsta nada da se neću izgubiti među jezicima koje ne razumem, da neću postati niko, davljenica u gustom i privlačnom moru u kojem ne znam da plivam. Reči koje dolaze niotkuda, slične ćurlikanju i hroptanju, ili grgotanju lanca dok bacaju sidro slažu se u knjizi koju držim u rukama u pametne i lepe rečenice. Zato se i divim prevodiocima, tim strpljivim ignorantima narcizma sličnim ženama, crncima i deci, koji tako predano i u prevelikoj senci pisca saučestvuju u njegovom ludilu, ponekad kao piščevi doušnici nekad kao jataci junaka. Šizofreno raspolućeni između jezika i kultura, oni ruše sagrađeno da bi od druge tvari koju jezik na koji prevode ima, opet izgradili novu katedralu sa istim zvukom zvona, uz masonsku tajnu neslobodnih zidara što brinu da ne iznevere pisca, ali ni same sebe. Za razliku od mora, sunca i neba jednakih za sve, knjige postoje na različitim jezicima koji se međusobno mačuju, a taj zveket nimalo nije blag. Jer je književnost jeretička i sablažnjivog stava, bolesna gorčina kroz koju se raste.
Postojanje prevodilaca, imunih na taštine razgovorljivog sveta, koji u tišini radnih kabina, poput nekog liftboja, povezuju spratove Vavilonske kule, uverava me da globalnog sela, koje će naterati svoje seljake da govore jednim istim jezikom nikad neće biti. Dok god živi i poslednji prevodilac, vavilonski šum mnogih jezika imaće za mnoge nedokučiv i uzbudljiv smisao, kakav imaju huk vetra kroz priobalje, ili udaranje talasa o hridi.
Ljubica Arsić
objavljeno: 10/08/2010
.jpg)
