Izvor: RuskaRec.ru, 04.Jul.2017, 14:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rus koji pomaže srpskoj deci na Kosovu
Naše druženje sa Sašom počelo je od čaše. I to od njegove omiljene pivske. Ona se razbila, a takvu čašu je u Rusiji gotovo nemoguće pronaći, jer su na njoj bili ugravirani simboli „Partizana”, omiljenog Sašinog fudbalskog kluba. I ja se lako vezujem za čaše i čašice, tako da nisam mogla biti ravnodušna kada se čoveku dogodila takva „tragedija”. Našla sam „partizansku” čašu i par limenki srpskog piva, >> Pročitaj celu vest na sajtu RuskaRec.ru << da ovom dičnom žitelju Severne ruske prestonice olakšam nostalgiju za Srbijom, pa sam sve to poslala u Sankt Peterburg. Saša je zauzvrat doneo lep plavo-beli tanjir (ja navijam za „Zenit”) sa prikazom Aleksandro-Nevske lavre. Tako je naše srpsko-rusko druženje počelo preko „posuđa”.
Saša ne donosi u Srbiju samo tanjire. Od 2014. godine on redovno prikuplja i donosi na Kosovo humanitarnu pomoć srpskoj deci. Pomoć preuzimaju i dele gračanički monasi.
Katarina Lane i Aleksandar Lisov (Foto: Dmitrij Lane)
Svet je mali
Aleksandar Lisov: Sve je počelo od ideje da organizujemo koncert ’Beogradskog sindikata’ u Sankt Peterburgu. Da bi sve bilo malo globalnije odlučili smo da svu zaradu od koncerta poklonimo deci Kosova i Metohije. Svi smo zajedno organizovali taj koncert, skupili novac i doneli ovamo. Mati Irina je prihvatila da ga podeli deci. Zatim smo seli sa organizatorima koncerta, razmislili i odlučili da skupimo još novca. I dobro je ispalo!
Humanitarna misija „ruskih špijuna”
Feđa Dimović: Izmeću Rusa i Srba postoji razumevanje na svakom mogućem nivou
Katarina Lane: Da li ste naišli na agresiju od strane Albanaca?
Aleksandar Lisov: Kad pređemo granicu krećemo se u pratnji KFOR-a i lokalnie policije da bismo izbegli incidente. Kada stignemo u Kosovsku Mitrovicu KFOR je sve vreme uz naše autobuse, prati nas do Gračanice i nazad. Podrazumeva se da nas usput stalno zaustavljaju predstavnici lokalne obaveštajne službe (tačnije njene imitacije), proveravaju nas, popisuju i traže „ruske špijune”.
Katarina Lane: Ove godine te nisu pustili na Kosovo. Zašto?
Aleksandar Lisov: Da, stigao sam na granicu i začudio se kada sam saznao da sam na spisku ljudi koji ugrožavaju bezbednost „države”, jer mi tu državu, naravno, ne priznajemo. I nisu me pustili.
Katarina Lane: Tebe su vratili sa granice, ali su ostali članovi grupe (a bilo vas je pedesetak) ipak uspeli da završe taj poduhvat i predaju novac, zar ne?”
Aleksandar Lisov: Da, ovoga puta smo skupili 3.350 evra. Jedan deo su prikupili navijači „Zenita”, a drugi smo skupili preko interneta.
Foto: Aleksandar Lisov
Katarina Lane: Na koji način se prikupi više novca?
Aleksandar Lisov: Preko društvenih mreža, naravno. Navijačka pomoć je jednokratna akcija, a preko interneta se novac skuplja nekoliko meseci. Mi objavljujemo izveštaje i priče o deci koja tu pomoć primaju. Svaki put skupimo po sto i više hiljada rubalja. Ljudi daju različite sume. Jedna žena, na primer, već drugu godinu daje po petnaest-dvadeset hiljada rubalja. Kada smo počinjali nismo ni računali na takvu podršku. Mislili smo da će biti dobro ako napabirčimo hiljadu evra, a doneli smo nekoliko hiljada.
Katarina Lane: Ko su ljudi koji prilažu novac?
Aleksandar Lisov: To su patriotski nastrojeni ljudi. Postoji nekoliko društvenih slojeva u kojima je dosta izražen poseban odnos prema Srbima – fudbalski navijači i ljudi koji pamte bombardovanja tokom 1990-ih.
Kako se jedan Rus zaljubio u srpski narod
U Sankt Peterburgu, u Romenskoj ulici, nalazi se Hram svetog Petra, mitropolita moskovskog. Njegov nastojatelj je otac Artemije. On mnogo voli Srbiju. Mi smo sa njim obeležavali Vidovdan u Sankt Peterburgu i organizovali smo veče posvećeno uspomeni na patrijarha Pavla. Otac Artemije nam je pred polazak u Srbiju dao ikonu svetog Serafima Virickog na dar Gračanici, a parohijani su prikupili 300 evra za srpsku decu na Kosovu.
Katarina Lane: Na šta se troši taj novac?
Aleksandar Lisov: Navešću kao primer sredstva koja su prikupljena na koncertu „Beogradskog sindikata”. Kada je mati Irina delila novac deci, jedno dete je reklo da će ga dati roditeljima, jer oni bolje znaju za šta je on potreban, a druga deca su rekla da će kupiti igračku ili čokoladu. Ipak su to deca iz siromašnih porodica koja žive na okupiranoj teritoriji. Ona nemaju prilike da jedu čokoladu tako često kao deca u Peterburgu ili Beogradu.
Katarina Lane: Donosite li samo novac?
Aleksandar Lisov: Prvobitno smo odlučili da skupljamo i stvari, tj. odeću i igračke. U tome nam je pomoć ponudio peterburški pokret „Kamion dobra”. Prikupili smo ogromnu količinu stvari, jer su se mnogi veoma rado odazvali. Nažalost, nismo uzeli u obzir momente vezane za utovar i istovar, za specijalne dokumente i ostalo. Shvatili smo da nećemo moći sve da doteramo, tako da smo doneli samo manji deo tih stvari, a većinu smo poklonili siromašnoj deci u Rusiji.
Foto: Aleksandar Lisov
„Nepokorni duh Beograda”
Katarina Lane: Kako se Srbija pojavila u tvom životu?
Aleksandar Lisov: Stekli su se mnogi faktori. Svojevremeno me je mnogo zanimala istorija belogardejskog pokreta, pa sam se udubljivao u njihove memoare. I tu je, naravno, figurirao Beograd. Pored toga, još uvek se dobro sećam 1999. godine, kada smo svi mi bili krajnje revoltirani onim što se događa. Ja sam tada živeo u Samari, u iznajmljenom stanu zajedno sa drugim studentima. Mi smo se dali u potragu za srpskim izbeglicama sa namerom da ih primimo u stan, ali nismo ih našli. Srpske izbeglice nisu stigle do Samare. A onda smo nekako supruga i ja došli u Beograd na Novu godinu, i tada smo se vezali za Srbiju.
Šta Rusima najpre pada u oči kada dođu u Srbiju?
Mene je celog prožeo taj duh. Beograd je neverovatan grad. Ta mešavina arhitektonskih stilova se odražava na nepokorni duh Beograda, i meni se to dopada. Ja volim noćima da se šetam kroz Beograd. Pojedina mesta mnogo liče na Sankt Peterburg.
Uvek kada dođem u Beograd najpre se sastanem sa prijateljima na Kalemegdanu. Donesemo rakiju i meze, sednemo na zidine i uživamo u pogledu na Dunav. Uvek mi je mnogo žao što moram da odem iz Srbije.
Sada sam već češće u Beogradu nego u mom zavičaju. Postoji pet gradova iz kojih mi je veoma teško da odem: Čapajevsk, u kome sam rođen, Samara, gde sam učio školu, Peterburg – grad u koji sam zaljubljen, Moskva i Beograd.
Foto: Dmitrij Lane
Pogledaj vesti o: Partizan, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
