Izvor: Press, 28.Feb.2013, 22:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na evropskom putu za naš Vembli
Još davno je britki jezik osvedočenog zvezdaša Bogdana Tirnanića tvrdio da je beogradska „Marakana” samo jedna rupčaga. I u Partizanu svakog leta strepe od prekora kada im Uefini izaslanici dođu u vizitu, a i onda se „crno-beli”, pošto im se progleda kroz prste, obrukaju pred milionskim auditorijumom Lige šampiona i velikim Arsenalom jer im dva puta neposredno uoči večernje utakmice sa slavnim londonskim >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << timom nestane struja na zastarelim reflektorima.
Sreća naša pa Uefa i dalje toleriše letnje šminkanje dva najveća fudbalska objekta u Srbiji, odobravajući da se na njima igraju mečevi iz njenog portfelja mimo unapređenih evropskih standarda. Ali, nad „Marakanom” i nekadašnjim Stadionom JNA klati se Damoklov mač koji sluti crni petak. Doći će nam jednog leta iz evropske kuće fudbala neki uštogljeni aparatčik i s katancem. Džaba onda i novi semafori koji onomad poslaše „lampaše” u istoriju...
U svetu su u najbližoj prošlosti nikle arene koje su prava arhitektonska remek-dela. Uporedo s brigom o komforu gledalaca i njihovoj bezbednosti velika pažnja se posvećuje pratećim komercijalnim sadržajima. Stadion je grad u gradu, turistička atrakcija, simbol...
Dok su tamo gradili, ovde su nuđene šarene laže. Novi Zvezdin i Partizanov stadion samo su nadrealna multumedijalna slika koju nije lako ni zamisliti u palanačkom ambijentu Autokomande, a kamoli preći s reči na dela. I da se umesto stadiona, koji je na vrhuncu slave „crveno-belih” egzaltirano nazivan Zvezdinom fudbalskom školjkom, sazida ono čudo zbog kojeg su, tobože, u red stali i neimari iz Kine, pitanje je koliko bi taj objekat služio svrsi. Možemo, naravno, u glavi da projektujemo srećnu budućnost pa da se nadamo da će Zvezda biti redovni učesnik Lige šampiona, a da će potrošačka moć njenih simpatizera da pokori butike i restorane na marginama zelenog tepiha.
Iz perspektive naše sumorne društvene i fudbalske zbilje Zvezdin grad, ili kako god da se zove, bio bi promašena investicija stranog kapitala sve i da kesu odreši onaj šeik koji „crveno-bele”, ipak, neće pretvoriti u zlato, kao što to ni „Gasprom” nije. Sudeći bar po impozantnom projektu tog imaginarnog objekta Zvezda bi već sutra stala rame uz rame s Bajernom recimo, ali bi mnogo vode proteklo Dunavom i Savom dok nesuđeni stadion na Topčiderskom brdu počne da živi život „Alijancove” arene.
Svako čudo za tri dana, kaže naš narod. Populacija „Delta sitija” i TC „Ušća” bi se preselila više Autokomande, lepotice bi opsedale butike, fensi likovi kafiće i restorane, a zaljubljeni parovi u gomili snova bioskope. Šopingholičarke, naravno, ne bi postale odana Zvezdina publika. „Crveno-beli” bi se mučili s Javorom ili bi im možda posao bio olakšan ako gosti iz Ivanjice zaneme pred monumentalnošću arene. I - igrale bi se „delije”. Došao bi i „večiti derbi”, a s njim i realna opasnost da će se stakleni elementi arhitektonske lepotice pretvoriti u gomilu srče.
No, manimo se bajki i futurizma spilbergovskih razmera. Život pred našim očima nam nedvosmisleno govori da „Marakana” i Partizanov stadion, takvi kakvi jesu, bar nisu lažna već upravo verna slika našeg fudbala i našeg ustajalog koraka za modernim svetom.
Da li nam je, onda, potreban nacionalni fudbalski stadion o kojem se sve češće priča u svetlu ideje Uefinog predsednika Mišela Platinija da Evropsko prvenstvo 2020. bude organizovano diljem Starog kontinenta? Naravno da nam treba.
Bila bi to stvar od natklupskog značaja i upravo prilika da se preko tog stadiona približimo fudbalskoj Evropi. Kad je naša „Marakana” slavila deseti rođendan i spadala u red najboljih evropskih stadiona, na njoj je odigrano finale Kupa šampiona Juventus - Ajaks (1973), a tri godine kasnije i polufinale finalnog turnira Evropskog prvenstva Jugoslavija - Nemačka, zatim i finale, koje je završeno čuvenim Panenkinim golom iz penala na radost Čehoslovaka.
Naša „Marakana” danas postala je nostalgija za davnim danima od kojih je savremeni svet, pa i Uefa s njim, debelo odmakao u realnom vremenu. Platini i kompanija s pravom zaobilaze Beograd u širokom luku, opredeljujući se da se, recimo, finale Lige Evrope prošle godine Atletiko - Atletik igra na Nacionalnom stadionu u Bukureštu, pa su srećnici među Rumunima videli majstorije sjajnog Kolumbijca Falkaa, jednog od najboljih napadača današnjice.
Ove godine, posle 15 uzastopnih susreta evropskog šampiona i pobednika drugostepenog Uefinog klupskog takmičenja na stadionu „Luj Drugi” u Monaku, Superkup se igra u Pragu, a 2015. zamislite - u Tbilisiju.
S našim Vemblijem bismo, čini se, lakše doveli Mesija i Ronalda u Beograd kao učesnike finala Lige šampiona nego što bi to mogli Zvezda ili Partizan preko kvalifikacija za najjače takmičenje. Reprezentacija bi dobila svoj stalni dom kao što ga imaju Englezi i Francuzi. S atletskom stazom bi se otvorila mogućnost velikih takmičenja u „kraljici sportova”, o organizaciji najvećih muzičkih spektakala da i ne govorimo.
Početni korak u tom pravcu učinjen je potpisivanjem ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji FSS i britanske kompanije „Mejs” u ambasadi Velike Britanije u Beogradu. Valjda će Englezi, koji nas tako bezočno optužiše za rasizam usred Kruševca, biti čvrst garant za izgradnju budućeg stadiona. Država bi, dakako, ozbiljno trebalo da zalegne da ideja ne ostane sanak pusti, jer će od nacionalnog fudbalskog stadiona, ako se njim pametno rukovodi i lobira gde treba, biti samo koristi.
autor: Goran Anđelić
Pogledaj vesti o: Partizan, London
