Izvor: RTS, 23.Feb.2015, 22:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svedok: Novak Đoković
Jedan je od retkih sa ovih prostora koji ima svetsku slavu. Neki stručnjaci misle da je najkompletniji igrač u istoriji tenisa. Pobio je teoriju po kojoj su Srbi alergični na sportove u kojima je potrebna sistematičnost i upornost. Stručnjaci za marketing kažu da je srpski as komunikacijski perfektan: gotovo svakoj publici se obraća na njihovom jeziku, čak i na kineskom. Sa prvim teniserom sveta Novakom Đokovićem >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << u emisiji "Svedok" razgovara Nenad Lj. Stefanović.
Emocije ga nikada ne odvedu u neukus - zato ga pominju i u nekim američkim udžbenicima. Harizmatičan je, a jedan je od retkih koji ume da pohvali svoje rivale. Iza njega nema nikakvih skandala. Bavi se humanitarnim radom i brine o deci.
Kada si prošli put gostovao bio si treći igrač sveta. Sada si najbolji na svetu, ali znam da se nisi mnogo promenio. Poslednjih meseci čini se da ti više prija jedna druga titula - što si otac jednog Stefana Đokovića od oktobra. Šta je to promenilo u tvom životu?
Promenilo je mnogo štošta. Naravno, nisam ni prvi ni poslednji roditelj. Ali, svako ko se ostvario u toj ulozi, razume kroz kakve emocije prolazimo moja supruga i ja. Ušli smo u novo poglavlje, u novu dimenziju ljubavi. Slušao sam ljude koji su mi govorili: "Videćeš kada to budeš doživeo, ne može to da se objasni", i zaista je neopisivo rečima. Otkrio sam novu dimenziju ljubavi i osećanja za koju nisam znao da postoji u meni. Tako da je to najveća sreća koju sam mogao da doživim kao čovek i sada život, moja karijera i sve oko mene ima dublji smisao i suštinu.
Imaš li osećaj da - kako to neki sportisti takođe kažu - takva porodična radost čini kasnije eventualni neuspeh lakše podnošljivim?
Sigurno da jeste jer imate kod kuće suprugu i dete koje vas očekuju, kako god prošli na poslu. Naravno, svi navijaju i očekuju da to bude pobeda i da svi budu srećni ukoliko se to dogodi. Opet, život ne zavisi samo od pobede i poraza na sportskom terenu. Upravo takav pristup, takvu filozofiju i takav način razmišljanja gajimo u kući.
Kao vrhunski sportista imaš svoj ritam, putovanja, turnire... Hoće li ti zbog takvog načina života biti žao što nekada u dva noću nećeš moći Stefanu da zagreješ kašicu, mleko ili ćeš propustiti njegov prvi zub, koji mnogim roditeljima mnogo znači?
Definitivno mi, kao i svakom roditelju, teško pada kada sam razdvojen od njih. Sada je to bio slučaj kada sam boravio tri i po nedelje u Australiji. Obavio sam svoj poslovni zadatak i vratio se kući ispunjen sa poslovne strane. Teško mi pada, ali, s druge strane, hvala bogu, imam mogućnosti da priuštim sebi putovanja zajedno sa njima. Supruga i ja smo seli nakon njenog porođaja i, nakon što se oporavila, razgovarali o daljem rasporedu i programu, šta i kako dalje mi želimo da učestvujemo u razvoju našeg deteta.
I program je odobren?
Odobren je, naravno, moraju da postoje dve strane koje će se saglasiti u nameri da postoji sklad u porodici. S jedne strane, verovatno ćemo žrtvovati njegovu rutinu, a svaka beba voli da ima rutinu, da ne menja previše okolinu, uslove itd. Zbog života koji trenutno vodim, ipak smo procenili da je mnogo važnije da ja učestvujem u njegovom životu, i da ga viđam što je češće to moguće, tako da će oni putovati sa mnom na većinu turnira.
Važno je da priču o tenisu počnemo od tvoje poslednje titule na Australijan openu, koju si osvojio po peti put. Tokom tog turnira tvoj trener Boris Beker je rekao, još pre titule, da ti kao svetski broj jedan ne uživaš dovoljan respekt koji bi trebalo da uživaš. "Zna se ko je glavni momak u gradu", kako je on to rekao. Kako si ti razumeo Bekera i jeste li o tome razgovarali?
O tome smo dosta razgovarali pre tog intervjua. Sve što se oko mene dešava pokušavam da shvatim i da se u skladu sa tim ophodim sa dostojanstvom i sa poštovanjem. Svestan sam činjenice da su Federer i Nadal, u skladu sa njihovim uspesima i dugogodišnjim rezultatima koje su beležili na svetskom nivou, i dalje najpopularniji teniseri na svetu. Uopšte im ne zameram na tome, naprotiv. Meni to dozvoljava da rastem u nekom drugom pogledu i da se rasteretim tog pritiska. Ne bih se saglasio sa konstatacijom da ne dobijam dovoljno pažnje u teniskom i sportskom svetu. Upravo se na tome dosta strateški radilo, sa strane mog celokupnog užeg i šireg tima kako bi pozitivna medijska pažnja prevagnula na moju stranu. A samim tim, ja sam na takav neki način vaspitan. Došao sam iz kulture u kojoj se vrednuju poštovanje, uvažavanje i pozitivne stvari u životu. Tako da se ne osvrćem previše na kritike iako sam svestan da bez njih nema ličnog rasta i bez njih čovek nije svestan da sagleda stvari iz drugačije perspektive.
Jedan od najvećih svetskih stručnjaka za tenis Nik Bolitijeri rekao je da si ti najkompletniji igrač u istoriji tenisa. Ako to prevedemo na nešto malo drugačiji rečnik, proglasio te je teniskim genijem. Geniji, teniski ili bilo kakvi, ne biraju da se rode baš uvek u velikim nacijama. Da li je, možda, problem sa tim respektom zato što ti dolaziš iz zemlje "loših momaka" - Srbije, pošto se u teniskom svetu smatra da dobri igrači dolaze samo iz velikih zemalja?
Činjenica je da je tenis uvek bio sport više klase, ekskluzivan i skup sport. Izumeli su ga Francuzi i Englezi, dobrostojeće nacije u svakom pogledu. Gledajući tu činjenicu, svakako da nije bilo mnogo šampiona iz malih zemalja. I verovatno postoje određene predrasude koje u ovoj situaciji igraju određenu ulogu. Trudim se da taj srpski inat koji postoji iskoristim više u pogledu da istrpim određene stvari, možda i nepravde, da pokažem određeni nivo tolerancije, i da određene stvari na prvu loptu možda ne bih prikazao. Smatram da je to vrlina, i da tako treba u određenom trenutku postupiti.
Da li deo problema leži u tome što se posle jednog perioda mitskog rivalstva između Federera i Nadala, pojavio treći momak, rasturio sve to, postao bolji od njih i mnogim i medijskim i marketinškim krugovima poremetio medijske i marketinške šeme?
Poremetio sam svetski poredak, to je sigurno. Tome sam pristupio na jedan pozitivniji način - seo sam sa svim ljudima koji me okružuju i koji učestvuju u mojoj karijeri, od moje familije pa do mojih teniskih trenera, kondicionih trenera, ljudi koji su zaduženi za javnost, da smislimo strategiju na koji način bih želeo da budem predstavljen van terena. Ne volim pretvaranja, dvoličnost, volim da sebe prikažem u onom iskrenom i otvorenom izdanju u svakoj prilici. Ipak, postoje one svečane prilike kada čovek mora da poštuje neke protokole i određene nametnute situacije da ne bi ulazio u nevolje. Nekada pokažem emocije koje nekome mogu da budu neprihvatljive na neki način. Ali to sam ja.
Pominjali smo Federera i Nadala, vas trojica ste već dugo, rekao bih, na vrhu svetskog teniskog talasa, za koji bih rekao da se nikada neće raspasti. Vidiš li neki novi talas koji ide na vas - Nišikori, Vavrinka...?
Spomenuli ste imena potencijalnih da ne kažem šampiona - ali top igrača. Da li će biti šampioni, to sve zavisi...
Kako se sada iz te pozicije koju oni imaju prelazi na vrh talasa?
Najveći deo je taj psihološki aspekat - saznanje i svest o tome šta je sve potrebno da se uradi i u privatnom životu i reorganizaciji svega što se dotiče vas kao ličnosti, kako bi sebe doveo do tih najvećih teniskih vrhova. Pre svega, mislim na sam pristup treninzima, vašem životu, emotivnom stanju. Do koje mere je jedan sportista voljan da ide i nešto da učini da bi napravio uspeh, jeste jedna vrlo osetljiva tema.
Rađena je studija sa mnogim sportistima gde su ih pitali koliko su spremni daleko da idu da bi postigli uspeh. Da li bi u tom stanju uzimali i nedozvoljene supstance, koje bi bile smrtonosne nakon određenog velikog sportskog događaja, kakav je Olimpijada, pod uslovom da osvoje zlato. Zapanjujuće je, ali 70 ili 80 odsto sportista je potvrdno odgovorilo.
Mislim da društvo danas stvara takvu tenziju i pritisak da se sportista preda tom sportu i preko granica neke ljudskosti, izdržljivosti i mogućnosti.
Rekao si jednu reč - ljudskost. Da li vas trojica iz vrha razmenite nekada privatne poruke. Jel' tebi neko čestitao rođenje sina?
Jeste, kako nije. Gotovo svi teniseri koje sam video. I svi iz vrha. Smatram da ova generacija tenisera koji su na vrhu - Federer, Nadal, Vavrinka, Mari, Del Potro - šalju pozitivnu poruku svoj onoj deci koja prate njihov tenis. Šaljemo pozitivnu poruku medijima i društvu koji pokušavaju da stvore tu neku tenziju između nas, kao što je sada bio slučaj sa Marijem i sa mnom nakon finala Australijan opena.
Kada si poslednji put gostovao u ovom studiju, još uvek nisi uspeo da pobediš Federera, Nadala si uspeo da pobediš jednom ili dvaput. Rekao si mi da iz svakog poraza veoma mnogo naučiš od njih. Onda je došla 2010. godina i hteo si da napustiš tenis jer si bio prezasićen. Kada si u glavi prelomio da se više ne plašiš njih dvojice i da možeš da ih dobiješ?
Postojao je, mnogo sam pominjao, taj psihološki trenutak u kome sam sumnjao u sebe, osećao da iz svakog meča nešto naučim. Ali sam osećao i da je pitanje trenutka kada će vodenica preći na moju stranu i kada ću uspeti da pobedim sve strahove i taj respekt koji imam prema njima, i kada ću početi da ih pobeđujem i osvajam velike trofeje u sportu.
Sva trojica različito opisujete svoje mečeve. Ti kažeš da si uspeo možda zato što si izbacio iz sebe negativna osećanja. Federer kaže da je posle meča iscrpljen, ali ne toliko od loptice koliko od snažnih emocija koje se trudi da ne pokaže. A Nadal, opet, da je kod njega najveći problem strah od toga da će izgubiti, mada njegov govor tela to nikada ne pokazuje. Koliko je važna ta psihološka igra između protivnika koji su na vrhu?
Ne samo da je to važno nego je i presudno, pogotovo kada igrate sa velikim rivalima mečeve poput onog koji sam malopre spomenuo - Federera u finalu Vimbldona prošle godine, koji se završio posle četiri i po sata. Postoje izvesne oscilacije, pogotovo kada igrate protiv velikih protivnika jer je nivo koncentracije toliko visok i kada se vi izuzetno iscrpite, normalno je da oscilirate energetski, kako fizički tako i psihički i emotivno jer je ulog veliki, a i samim tim vi pokušavate sve vreme da nadigrate svog protivnika. To je jedna šahovska partija ili igra mačke i miša u svakom pogledu.
Nekada glava sve uradi, ali noge izdaju. Nekad bude obrnuto.
Upravo tako. Pre svega, vi želite da dovedete sebe do tog stadijuma fizičke spreme da ste u mogućnosti da izdržite maksimalne napore preko tri-četiri sata. Međutim, ono što na kraju odlučuje pobednika je u situacijama kada se lomi rezultat - da li ćete ući u teren, da li ćete preuzeti inicijativu nad svojim protivnikom, odigrati agresivno. To su sve neke strateške igre i misli koje vam prolaze kroz glavu u tom trenutku.
Kada je trenutak u meču kada stigneš da razmišljaš o svemu tome, kako ćeš se postaviti, da razgovaraš sa samim sobom?
Vi želite da dovedete sebe u to stanje da što manje razmišljate i da budete samo u sadašnjem trenutku i da ne lutate previše mislima - šta se dogodilo, šta bi bilo kad bi bilo ili šta će se dogoditi. To nije u vašim rukama, jedino je sadašnji trenutak ono na šta možete da utičete. Tako da je to optimalno stanje koncentracije u sadašnjem trenutku nešto što je poželjno, što je presudno za tenisera kako bi uspeo da iznese ono najbolje iz sebe.
Jednom sam pročitao da je Sereni Vilijams mnogo lakše kad dobije jak servis, da često napravi viner iz takvog servisa. Kad primi slab servis, najčešće pogreši jer ima suviše vremena da razmišlja...
Dešava se, pogotovo u tim prvim kolima kada igrate protiv protivnika koji su slabije rangirani od vas i kada igrate mečeve koje treba lagano da dobijete. Tada se javlja jedna nezgodna situacija. Razumem kada Serena kaže da je ponekad bolje da ima što manje vremena za razmišljanje. Svi ti sati provedeni na terenu, kada udarate hiljade i hiljade loptica, pomognu vam da automatski, prirodno dobijete tu funkciju koja se pojavi u momentima kada vam najviše treba, kada tražite to oružje koje vam treba da se na njega oslonite i na koje polažete nade.
Kako izdržavaš trenutke kada možeš gotovo da omirišeš pehar, na pragu si da pobediš i onda se dogodi trenutak dekoncentracije? Jel' se tad previše preispituješ? Kažu da si ti igrač koji, ne u pejorativnom značenju, ima kratko pamćenje, da to uspevaš da potisneš iz sebe. Jedanput sam čuo da si posle izgubljenog četvrtog seta na nekom grend slem turniru otišao do svlačionice, izvikao se sam na sebe u ogledalu, vratio se i pobedio.
Postoje ti trenuci kada morate da se probudite, da se trgnete, izađete iz tog stanja u kom ste se našli i da pronađete rešenje koje će vam doneti bolju igru i na kraju krajeva - pobedu. Ta situacija mislim da je bila prošle godine sa Federerom na Vimbldonu, kada sam izgubio četvrti set, kada je trebalo da meč privedem kraju. Otišao sam do ve-cea manje zbog obavljanja nužde, a više zbog tog ogledala i tog momenta gde sam morao sebe da izdignem.
Koliko su u pravu oni koji tvrde da je vrhunski tenis danas postao gotovo ekstremni sport, da ste vi igrači "probni piloti" ljudskog organizma? Igrate duge poene, česte turnire, na različitim podlogama... Koliko je tačna ta tvrdnja?
Svaki sport ima svoje poteškoće i ne bih previše govorio o tome koliko je naporan tenis a koliko neki drugi timski sport nije. Poštujem izuzetno svakog sportistu, da li pojedinačnog sporta ili timskog sporta. Činjenica jeste da je tenis postao gladijatorski sport, s obzirom na količinu mečeva koje odigramo i činjenicu da vi iz nedelje u nedelju menjate podloge, vremenske zone, menjate uslove za igru...
Neko je prošle godine poredio tebe i Mesija. Ti si prošle ili pretprošle godine odigrao 86 mečeva tokom sezone. Onda su te uporedili sa Mesijem, koji je odigrao neuporedivo manje fudbalskih utakmica, koje znamo da traju sat i po. Šta kažeš na to poređenje?
Mesi možda ne može nekad sam dovoljno da izrazi do maksimuma svoje sposobnosti zato što je deo timskog sporta i zato što ne zavisi apsolutno sve od njega. To je kolektiv i vi morate da se prilagodite. S jedne strane, pojedinačni sport ima prednost u odnosu na kolektivni jer imate slobodu da radite ono što želite na terenu jer sve zavisi od vas. S druge strane, mana je što nemate nekog da vam pripomogne, nadoknadi izgubljeno. Na kraju krajeva, sve zavisi od vas.
Nema vremenskog okvira koliko god da vodiš u tom meču, moraš da ga privedeš kraju.
Ja sam izabrao da igram tenis i svestan sam svega što radim i svega što je tenis meni u životu doneo. Zahvalan sam na blagoslovu koji imam da igram tenis jer je to sport koji izuzetno volim, u koji sam se zaljubio na prvi pogled. Imao sam veliku podršku, veru i podstrek od strane roditelja, pogotovo mog oca, koji me je zaštitio od mnogih stvari. Odrastao sam u sredini gde sam za one ambicije i one životne želje - da budem najbolji na svetu, imao dosta negodovanja, neprihvatanja. Onda je on tu igrao važnu ulogu da me zaštiti i da mi raščisti put da nastavim da verujem i da se ostvarim.
Kada se za tebe završi jedan teniski meč? Ljudi obično misle da kada podigneš onaj pehar, odeš u svlačionicu, otvoriš šampanjac i proslavljaš sa svojim timom. Malo ljudi zna da je tvoj prvi sledeći potez da legneš u kadu punu leda.
Jeste, legnem u kadu punu leda, legnem na maserski sto, krenem sa istezanjem i sa svim onim tehnikama oporavka koje praktikujem sa svojim fizioterapeutom Miljanom Amanovićem već duži niz godina. Svaki vrhunski sportista svestan je koliko je neophodno vremena posvetiti pripremi, treningu, kako psihičkom tako i fizičkom, a i onom emotivnom za jedan teniski meč, i koliko je vremena potrebno da se oporaviš od toga i pripremiš za naradni meč.
Kako se tako brzo svi vi teniseri "resetujete"? Proletos mi je selektor Obradović ispričao da ti je na jednom od grend slemova asistirao, u odsustvu Marijana Vajde, i da si posle pet setova bio toliko iscrpljen da si ušao u svlačionicu, seo na pod, naslonio se i da su te bukvalno hranili na kašičicu.
Dešavaju se i ti momenti, naravno. Ne bih uopšte zalazio u tu temu gde se spominju nedozvoljene supstance zato što to meni nikada nije bilo ni na kraju pameti. Nikada to ne bih dozvolio sebi, nisam tako vaspitan niti sam odrastao u okruženju ljudi koji su uopšte spominjali ili razmišljali da bih ja mogao da koristim nešto što nije dozvoljeno kako bih se bolje ili brže oporavio. Verovatno puno dugujem genima mojih roditelja.
Neki kažu da je to biološka protekcija koju imaš...
Jeste s jedne strane, ali to je mali deo. S druge strane, mnogo veći deo je rad posvećen istezanju, oporavku i svim tim tehnikama oporavka o kojima pričamo.
Da li je istina da nekada voziš bicikl kroz vodu?
Jeste, tada radim gimnastiku u vodi koja pomaže dosta u cilju elastičnosti, pripremi mišića na te napore. Mi se trudimo da pridajemo više pažnje kvalitetu rada koji primenjujemo nego količini sati koje provedemo na terenu ili u teretani. Imam izuzetno dobre i velike stručnjake oko sebe koji obavljaju svoj posao maksimalno.
Kad govorimo već o tim odricanjima, da li je istina da godišnje ne pojedeš više od dve-tri kockice čokolade, ti koji si tamanio mamine palačinke?
Nije istina, i dan-danas pojedem palačinke, hvala bogu, dam sebi malo oduška.
I večeraš neki vitaminski gel...
Ne idem toliko daleko. Ljudi imaju pogrešan pojam o zdravoj ishrani. Zdrava ishrana obuhvata široki pojam raznih režima koje čovek može da primenjuje i kojih može da se pridržava. Svako je drugačiji. U knjizi koju smo pre nekoliko godina izdali o mojoj ishrani, nisam napomenuo da je to jedini pravi način ishrane. Nadam se da je svako ko je pročitao tu knjigu, pronašao sebe u njoj, nešto što je za njega korisno i za njegovo zdravlje.
Osvojio si osam grend slem turnira, praviš svoju novu hijerarhiju motiva, igraš za svoju istoriju, za statistike večitih. Šta su ti sada prioriteti?
Najveći prioritet mi je sada da što više vremena provedem sa svojom suprugom i svojim sinom. To je ta promena koja se dogodila u mom životu, ali to ne znači da tenis nije jedan od mojih prioriteta. Svaki meč koji sada igram ima veći smisao jer ga igram i za svoje dete. Samim tim, potrudiću se da ostanem što duže u teniskom vrhu, koliko god mogu, da se borim za grend slem trofeje. Roland Garos jeste jedan od mojih najvećih ciljeva, to nije tajna. Potrudiću se da taj cilj ostvarim ove godine.
Teniska istorija će te pamtiti po tome što imaš osvojen Dejvis kup, što malo vrhunskih tenisera ima. Sada sledi meč sa Hrvatskom u Kraljevu. Možete li to da ponovite?
To jeste zamisao. Bićemo u Kraljevu u skoro kompletnom sastavu. Janko izostaje zbog svoje povrede, Viktor će biti povratnik u Dejvis kup tim. Tu je i Nenad kao najstariji, najmudriji član Dejvis kup reprezentacije. Biće tu i Filip Krajinović, koji je mlad i perspektivan igrač. Imamo izuzetno jaku ekipu i verujem da ćemo, kada nam se Janko priključi, biti još jači. Nadamo se pobedi protiv Hrvatske, koja je izuzetno mlad, perspektivan tim.
Šta vidiš kada pogledaš svoje tenisko detinjstvo? Vidiš li oca Srđana koji putuje s tobom na turnire u inostranstvu? Istovremeno, imaš pored sebe Marija, vršnjaka koga je pomagao Savez, koji verovatno ne mora da pere čarape, koji ima iza sebe jedan snažan sistem.
Sve ima svoje prednosti. Jesam bio ponuđen britanskim državljanstvom kada sam imao 14 godina i o tome se intenzivno razgovaralo, ali nisam video smisao u tome. Mnoge juniorske turnire sam zato i preskočio - nije bilo uslova. Ali, ne okrećem se i kažem: "Da je bilo drugačije, ja sam mogao da budem..." Šta? Ja sam sada broj jedan i upravo sam velikim delom broj jedan na svetu zbog takve prošlosti, takvog detinjstva i nemaštine, koja je mene ojačala i očvrsnula.
Fondacija koju vodite ti i tvoja supruga je za tri godine uspela da skupi oko osam miliona dolara. Prošle godine ste se uglavnom koncentrisali na pomoć poplavljenima u Obrenovcu. Zašto ste se opredelili da pomažete baš obrazovanje?
Sama Fondacija je osnovana 2007, a od 2011. godine je moja supruga preuzela čelno mesto Fondacije i promenili smo misiju - da se bavimo obrazovanjem dece. Osetili smo da je to ulog za budućnost, da je to nešto što niko ne može jednom detetu da oduzme - obrazovanje. Ne može da ide obrazovanje bez fizičkih aktivnosti ako hoćete da kompletirate celokupni holistički pristup zdravlju i da detetu ponudite sve najbolje moguće uslove i pristup boljem životu.
Mnoga deca danas u Srbiji, pogotovo na jugu, nemaju mogućnost niti hrabrosti da sanjaju velike snove i zbog toga smo odlučili da upravo pomažemo te najsiromašnije opštine.
Drago mi je što ima mnogo ljudi sa dobrim srcem koji su pomogli, pogotovo u poplavama prošle godine koje su bile neverovatne, najveće u poslednjih 120-150 godina u istoriji Srbije. Fondacija aktivno radi i pohvalio bih sve ljude koji su tu kao volonteri, zaposleni i trude se da doprinesu boljem životu mladih ljudi.
Slogan vaše fondacije je "Verujem u vaše snove". Ljudi obično misle da više nema snova kada je neko prvi igrač sveta, kada je osvojio sve što si ti osvojio. Šta su sad tvoji snovi?
Nisam prestao da sanjam. U poslednje vreme imam dosta kreativnih snova koji se dotiču ne samo moje, već opšte koristi. Kao neko ko ima određen status u društvu, ne samo u Srbiji, nego globalno, svestan sam te odgovornosti. Svi pehari, titule koje imam ne znače u potpunosti što bi trebalo da znače ako nemam s kim da podelim i ako ne iskoristim taj isti uticaj i uspeh da pomognem nekom drugom ko ima manje sreće u životu.
