Izvor: Kurir, 21.Maj.2011, 10:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DI-DŽEJ OKEJ
Pretprošli Australijen open. Kod Kukija gledamo meč Novaka Đokovića (ne sećam se više protiv koga) i smejemo se što ga Australijanci potpisuju sa „DJOK“. Škoro u nekom trenutku drekne: „Pa, to u stvari znači Di-džej Okej!“ i od tada pa nadalje i ubuduće Novaka počinjem tako da zovem.
Di- >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << džej Okej tada se još uvek koprcao na trećem mestu svetske teniske rang-liste, iza Rafaela Nadala, koji je sa onom predimenzioniranom levom rukom i brzinom najbržeg miša u celom Meksiku podsećao na bezosećajnog španskog kiborga. Ispred Nadala na prvom mestu baškario se jedan od najvećih teniskih asova svih vremena, Rodžer Federera, koji je izgledao kao neko ko će prestati da „gazi“ ostale tenisere tek kad se smori od osvajanja tolikih turnira. Što se na kraju i desilo.
Zatim je došao prelazni period, u kojem je Španac rasturao sve živo, dominirajući kako na šljaci tako i na drugim podlogama, a onda je došla 2011 - godina dominacije Di-džeja Okeja. Sad, da ovde nešto trućam o tome kako je naporno radio, vredno učio, ima dobrog trenera, sjajnog fizioterapeuta i simpatičnu curu - besmisleno je.
Ono na šta bih se osvrnuo jeste hejt koji jedan deo javnosti i jedan malo veći deo anonimusa po društvenim mrežama baca na Di-džeja Okeja. Zašto im ide na nerve? Igra kao car. Najbolji je na svetu. Srbin je. Diže tri prsta posle svake pobede. Dobro, živi u Monte Karlu, ali kapiram da bi se većina onih koji seru po njemu odmah prodala za američku zelenu kartu i stan na kredit u Litl Roku, Arkanzas.
Mi smo, onako kolektivno, žešća govna. Kad se samo setim kako su svi svršavali u gaće kada se Boba Živojinović sredinom osamdesetih približio desetom mestu na ATP listi, kako su se svi smejali Mekinrou koji pizdi dok Boba jede sendvič. Boba nam je svima bio car. A ladno ima građana Srbije koji seru protiv Di-džeja Okeja.
Dobro, ima antipatičnog ćaleta, ali problematični roditelji teniskih zvezda nisu ništa novo. Roditelji svih tenisera su nepodnošljiva sorta, koja često ugnjetava svoju decu, a kad ona nekim čudom uspeju u ovom sportu u kome je tako teško uspeti, onda se i roditelji osete bitnijim nego što bi trebalo, s tendencijom da ogroman deo zasluga što im je dete postalo šampion pripišu sebi.
Setite se samo Damira Dokića. Kakva je to tek incidentna glava bila. Svojim ishitrenostima i budalaštinama direktno je uticao na tenisku propast svoje kćeri Jelene, kao i na to da ova talentovana curica na kraju promeni i zastavu pod kojom igra. Sledeći ovu logiku, ako Srđan Đoković ikog sjebava svojim potezima, karakterom ili čime god, to je upravo njegov sin, a treba da zna da njegov sin više nije njegov sin, već je postao sin svih nas, kao i svaki šampion svake zemlje u svakom sportu.
Kod nas u poslednjih dvadeset godina samo sportisti uspevaju, prvo košarkaši, zatim odbojkaši, pa vaterpolisti, pa čak i plivači, ali biti najbolji na svetu u sportu kakav je tenis, koji zahteva maksimalnu fizičku i psihičku pripremljenost, kombinovanu sa upornošću, talentom i najsočnijim psovkama upućenim samom sebi, to je za divljenje.
Svaki veliki šampion bio je vredan divljenja - i Bjern Borg i Džon Mekinro i Ivan Lendl i Boris Beker i Pit Sampras i Andre Agasi i Federer i Nadal i svi ostali koji su, makar nakratko, uspeli da se domognu samog vrha.
Naš Di-džej Okej postigao je nešto što je uspelo jedva nekolicini ljudi na planeti i zato molim hejtere da iskuliraju svoju besmislenu mržnju prema njegovom podvigu. A i da ne pizde kad se normalni ljudi raduju Di-džejevim pobedama.
Pogledaj vesti o: Rafael Nadal
