Izvor: JužneVesti.com, 18.Jan.2018, 21:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zabataljeni
Kad okopni novogodišnja euforija, često nosa zaronjenog u gradski smog, koračam ulicama. Januar je doba od depresije, a baš se u januaru, kad se mačke spremaju za godišnji susret, u niškoj kotilini rodio "princ poezije".
Onaj o čije se ime sada otimaju svi.
Onaj koji je od pepela pravio vatru.
I onaj koji je daleko od Niša postao crna zemlja.
Dok se poteže, svakako važno pitanje, stalne postavke spomen-sobe Branka Miljkovića u Nišu, >> Pročitaj celu vest na sajtu JužneVesti.com << mene jedna druga misao tišti.
Koja bi sudbina Miljkovićeva bila, da je 1953. odustao od preseljenja u Beograd. I da je nastavio da omekšava skoreno srce niške kaldrme? Epsko i orjentalno srce i tada, kao i sada, namračeno provincijskim maglama.
Da li bi, zaboravljen od sugrađana, neugledan i musav, danas u poznoj starosti prodavao knjige na buvljaku, cupkajući i hvatajući se za čašu grejane rakije? Da li bi podmetao Narodne novine pod sebe, da mu se ne prehladi prostata, jer u njima već dugo nema šta da se pročita?
Da li bi komentarisao to kako služba i sada kao i nekada, može da oduzme ljudski život i pravio teorije da su Ivanovića na Kosovu ubili “naši”.
Pitam se, dakle, šta bi se desilo da se prevod “Oblaka u pantalonama” njegovog brata po stihu i suicidu* pojavio u Brankovoj izvedbi, a ne prestoničkog Bore Ćosića.
Da mu Ivan Vučković, nekadašnji urednik “Narodnih” nije odbio pesmu “Moja neskromnost” pod izgovorom da je “ta poezija svojstvena građanskom bolesnom duhu”.
Kad je tamo gde se tiskao svakolik pesnički svet, upoznao svog književnog mecenu Daviča, u Miljkoviću se gubio Niš. Ali su mu u svoj toj nadobudnosti i pesničkom uzletu i Niš i Gadžin Han izvirali iz reči upakovanih u antiku. U eros. I tanatos.
Dovoljno je vremena da, idući svakog popodneva čitavom dužinom ulice koja nosi njegovo ime i prolazeći pored škole sa njegovim imenom, razmišljam.
"Da li je ovaj grad zaista postao samo poligon za političku propagandu i industrijska prefektura Beograda u kojoj mesta nema za umetnost? Ili je to oduvek bio? I da li će se ikada odupreti?” pomislim uvek negde kada me zlurada lica željna egzistencije pogledaju iz autobusa na kom piše “sopstveni prevoz”.
Nedavno mi je neko iz jedne od šest “njegovih fabrika” rekao da ne plaćaju proslavu Nove godine. Firma ih vodi.
“Platili smo svi mi to, rođače, samo ne znaš. Jer da nismo, ovaj grad bi imao aleju u kojoj bi ležali Vice Petrović, Kosta Novembar, Sava Veliki, na mestu gde ti je fabrika” kažem smušeno.
I nastavim da koračam u januarsku noć.
