Izvor: Sportski Žurnal, 31.Maj.2011, 13:41   (ažurirano 02.Apr.2020.)

MULEN RUŽ: A šta da je Jugoslavija ostala?

Piše: Vojin Veličković
Novak Đoković mlati Huana Martina Del Potra, Viktor Troicki je izašao na kraj sa stotom skraćenom loptom Aleksandra Dolgopolova, Ivan Ljubičić je stavio tačku na učešće Fernanda Verdaska na Garosu, Antonio Veić pokušava da napravi senzaciju turnira protiv Nadala...

A tu su i Nenad Zimonjić >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal << i Katarina Srebotnik koji pokušavaju da odbrane titulu u miksu, Andrea Petković na putu ka prvih deset uz asistenciju trenera Petra Popovića...
Tako izgleda jedan običan dan na Rolan Garosu, pa nije ni čudo što se mnogi pitaju – a šta bi bilo da je Jugoslavija ostala.
Tenis je jedini sport koji je doživeo ekspanziju posle raspada nekadašnje države. Košarka i vaterpolo su i ranije bili uspešni, vrhunsku odbojku igraju samo Srbi, vrhunski rukomet Hrvati, fudbal je u padu u odnosu na SFRJ.
Ali tenis, to je svetsko čudo. Kad se Jugoslavija raspala, prvi su ka vrhu krenuli Hrvati. Goran Ivanišević je bio glavna zvezda, asistirali su mu Iva Majoli, Ivan Ljubičić i Mario Ančić. Dejvis kup su osvojili 2005.
Nije prošlo dugo, a Srbi su preuzeli štafetu. Fenomenalna generacija predvođena Novakom Đokovićem promovisala je našu zemlju u velesilu, a većina glavnih junaka je i dalje bliže početku nego kraju karijere.
Zato je jedna od dežurnih tema, manje-više na svakom velikom turniru, šta bi bilo da je Jugoslavija ostala, da sva ova velika imena igraju u jednoj zemlji. Možda bi tenis postao regionalan sport pa bi se gren slem igrao u Beogradu ili Zagrebu, a možda se ništa od svega ovoga ne bi ni dogodilo.
Jer, tenis je eksplodirao u svim zemljama propalog komunizma baš zato što je izašao iz državnog sistema i prešao u ruke privatne inicijative, odnosno roditelja. Ni u SFRJ, ni u SSSR, država nije umela, a njeni predstavnici još manje, da stvori uslove za razvoj vrhunskog tenisa.
Zato je ovakav teniski bum na prostoru bivše države jedino i mogao da nastane kada je svako uzeo stvar u svoje ruke, kada je tenis postao porodični biznis.
Naravno, to ne znači da tako zauvek treba da ostane, pogotovo ne u Srbiji, čiji teniseri osim što nižu titule, maksimalno doprinose popravljanju slike o njoj. Fraza ili ne, to je tako, a država bi mogla konačno i da vrati deo duga – pre svega u vidu izgradnje Nacionalnog teniskog centra za naredne generacije.
Pogledaj vesti o: Nenad Zimonjić,   Viktor Troicki

Nastavak na Sportski Žurnal...