Izvor: MozzartSport.com, 06.Feb.2017, 23:38   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kakva je to ljubav bila: O Murinju, parkiranom autobusu u Minhenu, kultnom golu protiv Benfike...

Branislav Ivanović i uspomene sa Stamforda

Punih devet godina. I dve titule prvaka Engleske, tri FA kupa, jedan Superkup, još jedan Liga kup, pa onaj gol u 93. minutu finala Lige Evrope protiv Benfike, na kraju i ono najbitnije - pehar Lige šampiona u čuvenom finalu sa Bajernom na minhensko Alijanc areni. Kada jednog dana bude unucima pričao o uspomenama sa Stamforda... Biće Bane Ivanović mnogo >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << dosadan. Jer zaista ima toliko toga da ispriča da mu ni godina ne bi bila dovoljna. Čelsi i Bane? Retko se rađaju tako velike ljubavi.

Nije stoga ni čudo što su u Sankt Peterbugu novinari poslednjih dana opsednuti 32-godišnjim kapitenom Srbije, novim defanzivcem Zenita. Ali ta knjiga tek će se pisati. Da se vratimo prvo na slavne londonske dane. O mnogima je Ivanović govorio u intervjuu za ruski Sport-Ekspres. Izdvojili smo neke nama najinteresantnije odgovore.

Ko je bio glavni u svlačonici?

“Džon Teri. Kapiten i vođa. Mada su tu bili i Frenk Lampard, Didije Drogba, Petr Čeh. Veliki igrači. Držali su svlačionicu. Stvari koje su radili van terena nekada su bile i mnogo bitnije“.

Da li je Roberto Di Mateo naredio  da u tom čuvenom finalu Lige šampiona sa Bajernom iz 2012. godine Plavci usred Minhena parkiraju autobus pred golom? Bajern je bio mnogo bolji, ali...

“Ne, jednostavno se desilo. Svi se sećaju te priče o autobusu, ali morate da imate na umu da smo igrali na gostujućem terenu. A u polufinalu smo protiv Barselone na Kamp Nou igrali 2:2. Ne možeš da Barsi daš dva gola ako parkiraš autobus. Ali odbrana jeste bila jedna od naših najjačih strana. Svi smo znali da se branimo, kako da napadamo u kontrama, kako da dajemo golove“.

O golu u 93. minutu sudara sa Benfikom za pobedu u finalu Lige Evrope...

“Često se desi da odbrambeni fudbaler postigne gol u finalu. Ali uvek u prvi plan ističem tim, a ne sebe. Sjajno je što smo uspeli da pobedimo. Ko ga je dao - manje je važno“.

Mnogo je trenera tokom Banetovog mandata prodefilovalo Stamfordom. Ukratko o svakom...

“Kod Avrama Granta nisam mnogo igrao, ali sam u njemu imao veliku podršku, uvek je govorio da se strpim, da moje vreme dolazi. Onda je bio Gus Hidink, koji me je zapravo i uvek u tim. Kod Karla Ančelotija sam napravio veliki pomak u igri, kod Andrea Viljas-Boasa sam mnogo naučio o razumevanju same igre. Sa Di Mateom sam imao sjajaj odnos, kad je on postao trener prvi put sam se i sam osetio kao jedan od vođa ekipe. Sa Rafom Benitezom ta titula u Ligi Evrope, Antonio Konte me je dao mnogo saveta oko taktike i fizike...“

Primetili ste i sami, jedno ime smo namerno “zaboravili“. Jer kad kažeš Čelsi u 21. veku misliš Žoze Murinjo.

“Te dve ili tri gdine sa njim - najbolji deo karijere“, počinje Ivanović.

“On je zaista poseban.  Na mnogo načina. Ako pobeđuješ - bezgranično će ti verovati. Pritom, ume iz tbe da izvadi neke rezerve za koje nisi ni znao da postoje. Izvuče iz tebe ono najbolje. I ne samo kad je teren u pitanju. On izvlači ono najbolje iz čoveka. Ne možeš da si ravnodušan. Ili ga voliš ili ga mrziš. Zato i jeste poseban. I veoma sam srećan što sam imao priliku da radim s njim“.

A Karlo Ančeloti?

“Sasvim drugačiji tim, ali mislim da bi svaki igrač poželeo da celu karijeru odigra pod Karlom. On je veoma miran, uvek svu negativnost primi na sebe, igračima pruži mir. Rezultate obojica imaju“.

Jednu anegdotu s Karletom Rusi posebno pamte... Izjavu da mu se nije dopalo kako peva Juri Žirkov, bivši igrač Čelsija, inače Ivanovićev veliki prijatelj.

“To je tradicija u Čelsiju. Svaki novajlija mora da otpeva nešto za ceo tim. Jura će se sad naljutiti, ali nisam ni čuo kako on peva koliko smo se smejali. Može sad da poriče koliko hoće, ali tako je bilo“.

Žirkov je, inače, sam pričao da je imao velikih problema da se uklopi u Čelsijevu svlačionicu.

“Rusi uvek imaju gde da se vrate. Liga je takva da možeš da gradiš karijeru na najviše nivou, da igraš Ligu šampiona. Mi Srbi, nažalost, nemamo takvu mogućnost. Naši klubovi su daleko od evropskog nivoa. I onda nemamo izbor - moramo da se naviknemo na bilo kakve uslove. To je verovatno najveća razlika između ruskih i srpskih igrača“.

A koliko Ivanoviću nedostaje Srbija i pre svega rodna Sremska Mitrovica posle toliko godina u pečalbi?

“Kod kuće se osećaš najbolje. Tamo si svoj čovek. I tamo me niko ne gledao kao neku zvezdu. Običan građanin kao i svi ostali. Tako me pamte. U Beogradu je već drugačije. Traže fotografije, autograme“, zaključio je Branislav Ivanović intervju za Sport-Ekspres.

(FOTO: Action Images)
Pogledaj vesti o: Finale Lige Šampiona

Nastavak na MozzartSport.com...