Izvor: Politika, 14.Apr.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umetnički povratak Nedeljka Dragića
Animator svetskog glasa 1991. je emigrirao iz Hrvatske, a ovih dana je ponovo na svom ishodištu: u „Zagreb filmu” radi na svom velikom projektu od 365 kratkih filmova posvećenih „običnom čoveku Rudiju”
Od našeg stalnog dopisnika
Zagreb, aprila – „Nemam ja neke velike planove. Želja mi je da još ovo života ugodno proživim, kako se to kaže umetničkim životom. Meni nije stalo do nekog velikog novca i slično. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Dovoljno mi je da živim mirno – a tako sam živeo i pre, ali sam na žalost previše radio. Da apsurd bude veći, ja sam u kapitalizmu ostvario svoj san – da manje radim, a ugodno i skromno živim. Kod mene je sve obratno, nema pravila, moje su šeme protiv šema. Tamo u Nemačkoj, gde svi imaju šansu da zarade, ja sam shvatio šta je nerad!” – smeje se moj sagovornik Nedeljko Dragić, autor crtanih filmova svetskog glasa i vrsni karikaturista, jedan od najpoznatijeg „jezgra” i stvaralaca čuvene Zagrebačke škole crtanog filma čiju slavu je svetom proneo s oskarovcem Dušanom Vukotićem, Borivojem Dovnikovićem Bordom i Zlatkom Grgićem.
Dobitnik šezdesetak nagrada za svoje autorske filmove („Dnevnik” je uvršten među deset najboljih animiranih filmova svih vremena u svetu) i prvi filmski autor sa prostora Jugoslavije koga je Američka akademija primila za svog člana, Nedeljko Dragić se ovih dana nalazi u Zagrebu gde u „Zagreb filmu”, na poziv njegovog novog direktora Vinka Brešana, počinje da realizuje svoj veliki projekat od 365 kratkih filmova pod nazivom „Rudijev leksikon”.
Dugo ga nije bilo u kulturnom životu Hrvatske jer, predosećajući krvavi ratni rasplet a poučen sličnim ratnim traumama iz detinjstva u Slavoniji (rođen je 1936. u Paklenici kraj Novske) o kojima, inače, ne voli da priča, u leto 1991. godine napustio je Hrvatsku i, od tada, živi u Minhenu.
– Predosećao sam da dolazi rat. Kada sam nekima još 1990. rekao da će biti krvi do kolena, nisu mi verovali, pa su mi čak i zamerili – kaže mi o tome i kratko dodaje: –Pošto sam jedan već preživeo u detinjstvu, nisam hteo da „ponavljam gradivo”.
Otišao je u Minhen, tamo je odranije imao poznanike, ali je prevagnulo i to što nije daleko od Hrvatske, a i majka mu je bila sama u Slavonskom Brodu. Za posao od kojeg je nameravao da živi – izrada reklamnih filmova (za šta je „ispekao zanat” još davno u „Zagreb filmu”) – bolje bi mu bilo da je išao u Francusku, gde je to puno razvijenije i cenjenije, ali je iz spomenutih razloga odlučio ovako. Dragiću je, inače, svejedno gde je, jer uvek radi i crta, ne napušta ga njegova umetnička znatiželja, pa je tako bilo i u Minhenu.
– Pošto je Minhen lep grad, iskoristio sam da tek tamo shvatim šta je lepa priroda iako sam još kao dečak išao kod dede u Slavoniju. Ja brzo napravim poslove, uglavnom sam radio reklamne filmove, a to je rutina i u tome sam dosta vešt. Zatim uzmem bicikl, stavim blok i pribor za crtanje u torbu i provedem napolju ceo dan. Meni duša zapeva kad odem u te šume biciklom... – priča Dragić.
Tako je proteklih godina prošao sve kvartove Minhena, njegova predgrađa i šumovitu okolinu i svoj orman napunio stotinama crteža, o čemu mi kaže:
– Nikad nemam plan, na koju ću stranu odlučim kad krenem. Vozim i gledam, volim zabeležiti neke apsurdne situacije iz života. Uradio sam takvih crteža nekoliko stotina, uz svaki je tačan datum, ali nema teksta osim što je naznačena lokacija. Složio sam jednu knjigu od toga i nazvao je „Minhenski dnevnik”. Darko Glavan i Nenad Polimac verovatno će u Klovićevim dvorima napraviti izložbu pod tim nazivom.
S time će, kaže, sada stati, jer „to se može večno raditi, a ja volim to da radim”.
– Ja nemam kompjuter, ni mobitel, baš zato da živim što mirnije. Ne zvoni mi telefon po nedelju dana, tu i tamo me nazove neki prijatelj, a i kad me nazove nema me kod kuće.
Kada ga je, u nastojanju da ponovo oživi temeljito posrnuli „Zagreb film”, njegov novi direktor i uspešni reditelj Vinko Brešan pozvao da ponudi neki svoj projekat i ideje, Dragić se setio svog „pilot-projekta” koji je u slobodno vreme osmislio u Minhenu, još tamo polovinom devedesetih godina. Bio je to „Rudijev leksikon”, serijal od 365 kratkih filmova (do jedan i po minut), koji bi na televiziji išao svaki dan punih godinu dana. Napravio je pet probnih filmova, Brešan se oduševio i sada u Zagrebu razrađuju ovaj veliki projekt.
Glavni protagonista tog serijala je tzv. mali, obični čovek Rudi koji doživljava razne životne nedaće i apsurde po kojima je Dragić već bio poznat sa svojim čuvenim Tupkom (objavljivao ga nemački VAC u svojim novinama još sedamdesetih godina uz veliki uspeh kod čitalaca) i serijalom „Idu dani”.
– Nastojao sam da u tome ostane nešto od one naše Zagrebačke škole crtanog filma, da ne idem za aktuelnim trendovima u svetu kao što to drugi rade. U tim filmovima ima nešto od našeg sveta; način mišljenja, koji je pomalo apsurdan. U Minhenu me kolege zafrkavaju, kažu – pa to je više od aktuelne Volt Dizni produkcije, ko će to sve tamo napraviti! Ja mogu svakog mesecada jedan film na miru napravim, ali to je ukupno mnogo – 365! Mogu ja to i da ne doživim – smeje se Nedeljko Dragić, ali optimizam koji iz njega zrači govori da baš i ne veruje u to.
-----------------------------------------------------------
Vinko u knjizi
„Zagreb film” će uskoro objaviti DVD s najpoznatijim Dragićevim filmovima, a izdavačka kuća „Razlog” – koju vodi Mira Šuvar, supruga njegovog nekadašnjeg urednika u „Studentskom listu” Stipe Šuvara, objaviće knjigu kratkih stripova „Vinko u emigraciji”, koje je počeo da radi devedesetih godina. Stripovi su svojevrsni nastavak nekadašnjeg čuvenog „Tupka”, a govore o doživljajima glavnog junaka u emigraciji u Nemačkoj.
Radoje Arsenić
[objavljeno: 15/04/2009]
