Izvor: B92, 12.Feb.2010, 14:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Devet
DEVET/ Nine
Režija: Rob Marshall
selektah: 2/ 9
Iako to baš neće doprineti mojoj popularnosti među čitaocima ovih rubrika, moram da kažem da ja ni 8 ½ ne doživljavam kao remek-delo. Mislim da je Felinijeva meta-filmska kontemplacija nad životom, smrću i ženama koje život (i smrt) znače u velikoj meri bila žrtva preteranih apstraktnosti u narativnom toku, koliko i same želje da se od 8 ½ napravi neka vrsta „epiloga" >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Amarcord-a. Felinijev film je zbog toga poprilično konfuzan i manjka emocijama i lepotom koje su u Amarcord-u u velikoj meri kamuflirale odsustvo svake drame.
Delujući unutar Holivuda, pod teretom vrlo uspešnog Chicaga i pod palicom vazda pohlepne braće Weinstein, Rob Marshall je odlučio da iz svog rimejka izbaci sve Felinijeve egzistencijalističke premise i da fokus ostavi samo na ženama. Tako u Nine reditelja Guida Continiji zatičemo u trenutku kada ceo svet od njega očekuje da se na scenu vrati „velikim filmom" nakon nekoliko „flopova", a on sam nikada nije bio u ozbiljnijoj stvaralačkoj krizi. Pokušavajući da je savlada, Contini nam otkriva svet žena koje su inspirisale, živele i igrale njegove priče, koje su stvorile njegov stil i njega samog. Neke od njih borave u njegovim sećanjima (majka i luda kurva Saraghina), a one koje ga trenutno okružuju jedna po jedna odlučuju da ga napuste.
Umesto da od tako izdvojenog materijala osmisli dramski snažniju konstrukciju, Marshall se odlučuje za revijalni prikaz svih tih žena, pa tako ceo Nine promiče kao niz tačaka u kome nas traljavo vođena radnja vodi od jedne do druge žene, prilikom čega svaka od njih odigra svoju epizodicu koju obavezno završi muzičkom tačkom. Pokušaj da se na osnovnoj premisi - reditelj je zarobljen između supruge koju voli i koja mu je bila centralni kreativni oslonac i ljubavnice koja bodri njegov muški ego- izgradi drama neslavno završava u seriji klišea. Čak i na profesionalnom planu Contini ostaje „sumnjiv" s obzirom da njegova rediteljska kreativnost najviše rotira oko izbora kostima za film, odnosno na činjenici da mu je glavni saborac u pravljenju filma matora kostimografkinja. A sa tom činjenicom poigrava se i sam Marshall kada jednu od plesnih tačaka i bukvalno pretvara u parodiju modne revije, u kojoj je doduše centralna ličnost američka novinarka, što možemo da shvatimo i kao zajedljiv komentar na holivudsku industriju.
Daniel Day Lewis, koji igra Continija, iz nekog razloga sve vreme hoda kao pogrbljeni Nosferatu, a ponaša se kao malo pribraniji Woody Allen, ničim nas ne ubeđujući u svoju fatalnost kod tolikih žena. Fergie je grozomorna, Judy Dench standardna, Nicole Kidman predvidljivo „plastična", dok stvar malčice izvlače Marion Cotillard (kao supruga) i Penelope Cruz koja, manje-više, reprizira svoju sjanu komiku iz Vicky Cristina Barcelona.
Eksterijeri Rima i epohe izgledaju magično, ali zaista treba biti slepi magarac pa napraviti manje od toga. S druge strane, Marshall, kao i u Chicagu (barem je to bio moj utisak), plesno-pevačke tačke tretira kao očigledno ne-realne tvorevine, u otvoreno prikazanim kulisama, na čemu mu ovde pomaže rekonstruisana skalamerija rimskog Cinecita studija. Ideja je, valjda, bila da se one prikažu kao izmaštane „trening probe" za film koji bi trebalo da bude snimljen, ali njihova koreografska i muzička jalovost su razočaravajuće. Većina njih izgleda kao koreografski pobačaj nekog spota J-Lo.
