Izvor: Večernje novosti, 30.Okt.2019, 18:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
MALjKOVIĆ U SPLITU: Vučić je za organizaciju kvalifikacionog turnira za košarkaški olimpijski turnir dao nekoliko miliona
Nekoliko jakih privatnika, dve jake nacionalne firme i vrlo lako problem Jugoplastike može biti uklonjen, rekao je legendarni trener
Uništavanje svega što podseća na postojanje Jugoplastike, nekadašnjeg evropskog košarkaškog giganta i kluba koji je valadao na prostorima SFRJ najbolji sagovornici mogu da budu njeni tvorci. Posle nekadašnjeg centra Dina Rađe koji je digao glas protiv prekrečavanja murala na ulicama Splita, sagovornik portala Indeks.hr bio je i trener >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Božidar Maljković, danas predsednik Olimpiijskog komiteta Srbije. Svoj razgovor sa iskusnim košarkaškim trenerom novinar je počeo reporterski sa gostovanja gde je Maljković u Splitu."Ceo amfiteatar Medicinskog fakulteta u Splitu valjao se od smeha kad je Božo Maljković pričao kako je svoje igrače uoči Fajnar fora u Minhenu provocirao i čak vređao samo da se u njima probudi inat. Kazao je da je zbog Jugoplastike iskovan termin autsajder, a Toniju Kukoču je rekao da u poređenju s Barsinim gorostasom Audijem Norisom izgleda kao da pere svoje nožice u epruveti. Maljković je uspeo, a sve ostalo je istorija“. Šta Vam znači Jugoplastika?- Jugoplastika mi znači ono što znači i svima izvan Splita. Jugoplastika je hram evropske košarke. Ljudi u Splitu, kad nešto imaju, onda to ne doživljavaju. Osim u Hrvatskoj, radio sam u još šest zemalja. Niko me nije nikad pitao kako je u Realu ili u Barseloni, sve zanima samo kako smo uspeli u Splitu i otkud tamo toliko talentovane dece. Ljudi iz celog sveta polude kad vide Kornate, a vama je to normalno. Isto tako je s Jugoplastikom. Jugoplastika je nacionalno dobro, a mi smo dopustili da propadne. Naglašavam ovo mi. Ne želim sad pronalaziti krivce i tvrditi ko je odgovoran više, a ko manje, ali ovo što se dogodilo Jugoplastici je nemoguće. Ako u Splitu postoje dva jaka privatnika, a sigurno postoje, kao što postoje u bilo kojem gradu na svetu, onda mi nije jasno kako je moguće da je najbolji evropski klub 20. veka ostavljen da crkne, da propadne. Samo dva, tri jaka privatnika su dovoljna da se klub digne kako bi stao na noge i normalno funkcionisao.U Hrvatskoj malo koga više zanima košarka pa verovatno zato i nema privatnika koji bi uložili svoj novac. Možda je to razlog?- Nekoliko jakih privatnika, dve jake nacionalne firme i vrlo lako problem Jugoplastike može biti uklonjen. O Aleksandru Vučiću svako može misliti što želi, ali kad je sport u pitanju, onda nema boljeg. To govorim iz pozicije predsednika Olimpijskog komiteta Srbije. Dođem mu i pitam ga za dva dinara, on mi da osam. Kasnije opet dođem i tražim deset, on mi da 20. Srbija je sad u ženskoj i muškoj konkurenciji osvojila evropsko zlato. Vučić je dao 10 miliona. Gradi se nova sala za običnu odbojku i za odbojku na plaži. Vaterpolo ima problem, Vučić odmah da milion i 300 hiljada. Pojavi se problem u odbojci, ista stvar. Sad je za organizaciju kvalifikacionog turnira za košarkaški olimpijski turnir dao nekoliko miliona. Bez jake političke podrške zemlje u regiji ne mogu ništa. Vučić manijakalno prati sport, sve zna. Takvog nekog morate i vi pronaći. Nema druge.U Split ste iz Beograda došli 1986. i snašli ste se fantastično. Odmah ste zavoleli maslinovo ulje, ribu, Hajduk, dalmatinsku pesmu, Olivera, briškulu i trešetu, balote.- To je tačno i tu se nema šta dodati. Uvek sam voleo Dalmaciju. Odrastao sam u Vodicama. Otac i ja smo svojim rukama napravili kuću kad sam bio dečak. Sami smo sve podigli, majstor nam je samo uveo struju. Pogledajte mi ruku, tetiva mi je skraćena, to je zidarska bolest. Od nošenja onih kanti cementa. Jeza me hvata kad se toga setim. Svako leto smo dolazili u Vodice, a ja bih teglio celo leto. Zavolio sam Dalmaciju i te ljude. Zatim dolazak u Split. Tamo sam proveo četiri najlepše godine u životu. To svuda kažem. U Barseloni, u Madridu, hiljadu puta sam to ponovio i u Beogradu. Nimalo me ne zanima što će o tome misliti kreteni na društvenim mrežama.KUKOČ, NAJBOLjI IGRAČ KOG SAM TRENIRAO Koji je najbolji košarkaš kojeg ste ikad trenirali? - Toni Kukoč. U svakoj zemlji gde sam radio, novinari bi me pitali isto pitanje. Odgovor je bio uvek isti. Zašto Toni? - Više je razloga. Najpre, ima tri titule u Evropi i tri u NBA-u. Zatim, u klupskoj karijeri, od kadeta još, izgubio je samo jedno finale u životu. Protiv mene u finalu Evrolige kad je Limož pobedio Beneton 1993. Tri puta zaredom je uzeo taj pehar, a nakon tog poraza plakao je kao malo dete. Pokušao sam da ga utešim i rekao sam mu da ne plače, da je i on mene pobedio u finalu u Parizu 1991. Ništa nije pomoglo. Tada je po ko zna koji put pokazao da je šampion jer odlika istinskog prvaka je da je sposoban da zaplače. Svi veliki ljudi plaču. Ako je igde košarka bila blizu umetnosti, onda je to bilo onda kad je on igrao. Danas svako može da skoči, pogodi, a on je čovek koji je košarku digao na jedan drugačiji nivo svojom čarolijom dodavanja. Bio je sposoban ući u mozak svim protivničkim igračima i pronašao bi slobodnog igrača, i to senzorskom brzinom. Krivo mi je što nemam taj snimak, pa ovim putem pozivam nekoga ko je ima da mi se javi. Igrali smo na „Gripama“ protiv Budućnosti, a Toni je jednim potezom podigao svih pet protivničkih igrača u vazduh i samo je mirno položio. Nikad u životu tako nešto nisam vidio. Onda jedan detalj. Rat je već počeo, prve žrtve su pale, a Jugoplastika je u Beogradu uništavala Partizan. Tada nisam bio trener, bio sam u Barseloni, ali sam taj snimak video. Kad je izlazio iz igre, cela dvorana u Novom Beograda je ustala na noge i ovacijama ga je ispratila. Takvu počast mogu dobiti samo najveći. Kad ste došli u Split, Jugoplastika je bila u krizi. Nedugo pre toga je bila u drugoj ligi i niko nije mogao ni da sanja šta će se dogoditi u samo nekoliko godina. Je li istina da su vas prijatelji uveravali da odbijete poziv iz Splita?- Svaki dan sam morao da slušamizjave tipa: „Ne idi dole. Tamo je sve divlje. Treneri se u Hajduku menjaju kao na traci. U Jugoplastici još gore. I tebi će se to dogoditi. Izgorećeš.“ A meni se javio glas iz trbuha i iz glave i rekao mi: „Ideš i gotovo.“ Pokazaće se, bila je to najbolja odluka koju sam doneo u životu, ali biću vam iskren, nije bilo lako. Moja supruga je bila odličan student, imala je sjajan posao i zbog mene je morala da prekine radni odnos i s dvoje dece dođe u Split, gde nismo znali šta nas čeka. Reći ću vam nešto jako zanimljivo, ja sam bio poslednji Jugosloven koji je promenio adresu na relaciji Beograd – Split ili Split – Beograd. Premda sam i tada već najavio da će do rata doći.Znali ste da će do rata ipak doći?- Aca Nikolić je predosetio da će doći do krvi. Sećam se da sam mu govorio pred polazak u Split: „Profo, daj nemojte mesad i vi.“ On bi samo rekao: „Nemate pojma, ja sam to okusio na svojoj koži i osećam da se nešto opako sprema.“ Od njega je krenulo i, nažalost, bio je u pravu. Znam kako je vama bilo, ali i mi smo na svojoj koži okusili miris krvi i smrti. Amerikanci žele da ubiju Miloševića. Pa, ubij ga, nema nikakvih problema, ali ne moraš zato da bombarduješ celu jednu zemlju i ubijaš decu, žene, starce. Kad su studenti u Srbiji rušili Miloševića, prvi sam im poslao podršku. Od četiri naslova prvaka Evrope koje sam osvojio, jedan sam poklonio njima. Mrzeo sam Miloševića i njegovu politiku. Pred sto hiljada ljudi se pročitao moj telegram podrške studentima. Od tog sam trenutka bio zabranjen na RTS-u. Kad je profesor Nikolić umro, ja sam držao govor. Kiša je padala, govor je bio odličan, koliko može biti u takvim okolnostima, a tri hiljade ljudi bilo je na sahrani. Bio sam u crnom odelu, a snimali su me samo do glave. Glavu nisu. Godinama je to trajalo, ta cenzura. Dvadeset godina nisam bio gost na RTS-u. Tek nedavno se to promenilo. Za njih sam bio izdajnik. Međutim, ako želiš da skineš Miloševića, skini ga, ali ne moraš zato da ubijaš narod. Ponavljam ono što sam rekao u dvorani i dobio aplauz, da su državu vodili ljudi iz košarke, iz svih republika – Nebojša Popović, Radomir Šaper, Boris Kristančič, Uglješa Uzelac, Vasil Tupurkovski – do rata sigurno ne bi došlo.Jednom ste izjavili da je vaša Jugoplastika bila poslednji bastion Jugoslavije, da vam je samo nedostajao Albanac s Kosova.- Tražio sam i tamo, ali nije bilo dobrih. Da je bilo, uzeo bih ga. Šalim se malo, ali nije to daleko od istine. Tako je bilo. Bili smo skupljeni sa svih strana Jugoslavije. Luka Pavićević i Duško Ivanović su Crnogorci, Petar Naumovski je Makedonac, a po Zorana Savića smo išli u Zenicu. Sad je to zanimljivo, ali tada o tome niko nije razmišljao. Igrače smo imali iz svih republika, a Joža Blažič, Slovenac, bio je naš fizioterapeut.Blažič vam je spasio život, je li tako?- Da. Uzeo sam neki koktel lekova i u organizmu se sve izmešalo i stvorila se bomba. Minuti su me delili od smrti. On me spasio. Nažalost, ispratio sam ga u smrt. Kada je umirao, otišao sam u bolnicu u Ljubljani. Kada se probudio iz kome, kazao mi je: „Majstore, znao sam da ćeš doći!“ Pitao sam ga: „Kako si znao?“ Samo mi je odgovorio: „Znao sam.“ Kakav je to čovek bio...S jedne strane Jugoplastika, najbolja evropska ekipa 20 veka, s druge Partizan s Divcem, Paspaljem, Đorđevićem, Pecarskim. Zatim jaki Zadar, Bosna, Cibona, Zvezda, Šibenika… Je li tadašnja liga bila najjača na svetu nakon NBA?Daleko najjača. Lakše nam je bilo osvojiti Kup šampiona nego domaću titulu. Lakše nam je bilo da pobedimo Aris ili Skavolini nego igrati u gostima protiv Rabotničkog ili u Čačku i Šibeniku. Uvek je teže bilo igrati domaće utakmice nego u Evropi. Kući su nas poznavali u detalje, znali su nas u dušu, a za razliku od stranaca, igrali su s velikim imperativom.MARINA JE DOSTA SLIČNA MENI Vaša ćerka Marina je sa ženskom reprezentacijom Srbije osvojila titulu prvaka Evrope, jednu evropsku bronzu, te olimpijsku bronzu. Očevi geni ili? - Valjda. Oduvek smo pričali o košarci. Marina je dosta slična meni. Mirna je, staložena. Ja nikad u karijeri u Evroligi nisam dobio tehničku grešku. Takav sam karakter, teško me šta može izbaciti iz takta, a sudije su to znale da cene. Takva je Marina. I danas puno pričamo o košarci, ali nikad nisam bio ni na jednom njenom treningu ni na utakmici. Ne bih to izdržao. Tata pomaže samo savetima. Je li istina da ste jednom rekli da trener Božo Maljković nikad ne bi želeo da u ekipi ima igrača Božu Maljkovića?- Da, istina je. Nisam bio loš košarkaš, bio sam dobar šuter, ali sam mnogo više voleo da igram fudbal nego košarku. I danas će u mom Ušću reći da sam bio strašan fudbaler.Da li bi vaša Jugoplastika i danas dominirala evropskom košarkom?- Uveren sam da bi. Kad me pitaju za čim najviše žalim, uvek kažem da su to dve stvari. Imam dvoje dece, a žao mi je što nemam još dvoje. Druga stvar za čim najviše žalim je to što nisam u Splitu ostao barem još četiri godine. A mogao sam. Međutim, sve sam osvojio i želeo sam novi izazov, da probam nešto drugo. Sad mi je žao zbog toga. Žao mi je što sam otišao iz Splita, ali želeo sam da vidim kako je napolju.Zašto nikad niste vodili reprezentaciju Srbije? Kad sam trebao da postanem (selektor), onda su sve napravili da se to ne dogodi. Kad su me ipak zvali da dođem, onda ja nisam mogao jer sam imao ugovor u Španiji. Naravno da mi je žao što nikad nisam trenirao reprezentaciju svoje zemlje, ali sad je gotovo, a i mislim da sam uprkos tome imao dobru karijeru, zar ne?
Pogledaj vesti o: Košarka
Nastavak na Večernje novosti...
.jpg)
