Izvor: Politika, 29.Maj.2011, 01:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kutuzov mi je primer za ugled
Košarkaški trener priča o svom odnosu sa Rusima posle raskida saradnje, životu u Moskvi, prijateljima u Teksasu, karakteru igrača, izbegavanju susreta sa navijačima Partizana i kretanju kroz život otvorenih očiju
Duško Vujošević (52) nije samo košarkaški trener, već i čovek širokog obrazovanja, pa njegova uloga u klubu nikad nije bila jednostrana.
Imao je pet godina kad su ga roditelji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz Podgorice doveli u Beograd, a već u 17. je prekinuo je karijeru igrača i počeo da radi kao trener pionira Partizana. A 11 godina kasnije bio je s prvim timom Partizana šampion Jugoslavije.S deset titula šampiona države i sa još deset značajnih uspeha najtrofejniji je trener u istoriji ovog kluba. Dva puta je uveo „crno-bele” u polufinale Evrolige i dva puta u četvrtfinale! Na svaku pohvalu uvek je imao isti odgovor: „Nikakav uspeh ne može da mi utoli glad za novim uspehom.”
Krajem prošlog leta je otišao u CSKA (Moskva) i, mada je ugovor potpisao na tri godine, on je „zaleđen” posle samo – tri meseca!
U braku s Anom, ekonomistom, ima desetogodišnjeg sina Luku.
U kakvom ste sad odnosu s Rusima?
Posle tri meseca rada i velikog uspeha na turneji po Americi naša saradnja je, njihovom odlukom, posle neuspeha u Evroligi okončana. Međutim, CSKA mi redovno izmiruje sve što je zapisano u ugovoru! Ako se dogovorimo može da dođe do poravnanja.
O kojoj sumi je reč?
Nije pristojno govoriti o novcu, ali trogodišnja vrednost ugovora nije mala. Moj osnovni motiv za odlazak u Moskvu nije bio samo novac već dužina ugovora koja je trebalo da garantuje veliko strpljenje pri formiranju nove ekipe. I jeste iznenađujuće ovo što se dogodilo pre bilo kakve mogućnosti da sprovedem svoj sistem rada.
Da li Vam je žao što se to dogodilo?
Ekipa CSKA je bila istrošena, ali nisam od onih trenera koji dolaskom u novi klub odmah otpušta igrače i dovodi svoje da bi se obezbedio. Ipak, ne kajem se što sam otišao u Moskvu, jer mislim da jesam trener za klub tog kalibra. Žao mi je samo što sam došao u Rusiju nedovoljno spreman, jer sam imao pre toga obaveze u Partizanu, a i kao selektor Crne Gore.
Šta sad radite?
Gledam da neke dobre strane ovog statusa iskoristim. Dugo sam radio bez odmora, pa nastojim da se zdravstveno oporavim. Na sve načine pratim zbivanja u košarci, mnogo čitam, a i usavršavam svoj engleski. Nikad, ni zbog čega, nisam gubio vreme.
Zašto sad niste gledali mečeve Partizana?
Poznajem veoma dobro Partizanovu publiku i znam da bi moj dolazak na utakmicu izazvao određene reakcije, od pozdrava kroz pesmu do ovacija, a smatram da to ne bi bilo pristojno prema mom prijatelju, učeniku i nasledniku u ulozi trenera Vladi Jovanoviću. Bio sam tada uz TV ekran.
Kako birate mlade igrače?
Pored fizičkih odlika trebalo bi da budu i dobri ljudi. A dobar čovek je onaj koji ima osećaj za druge. Italijani kažu: „Ako su ruže, procvetaće.” Ali, karakter je teško promenljiva kategorija. I zato kad vidim da je neko baš loš karakter činim sve da ne postane igrač. Jer, ako postane igrač onda postaje i veliki problem.
Kako se u sportu deli slava?
Svaki neuspeh pada na leđa trenera, a svaki uspeh pripada pre svega igračima. To je nepisano pravilo u svakom timskom sportu. Nije lako raditi s ljudima. Najbolji opis igrača dao je pokojni fudbalski trener Biće Mladinić. Rekao je: „Para ima dve strane, a igrač šest.”
Kako gledate na politiku?
Sport ne bi trebalo da ima veze s politikom. Nisam član nijedne partije. Teška je ova naša politička situacija. Mnogo je lakše biti predsednik Amerike nego Srbije.
Kako ste doživeli raspad Jugoslavije?
Kao veliku ličnu tragediju. Imali smo do 1991. zemlju koja je bila prilika za sve. Njen raspad i način njenog raspada bili su za mene veoma bolni i doveli me do neke vrste stanja u kom se osećam kao – apatrid, čovek bez državljanstva.
A ovaj drugi raspad zemlje?
Odvajanje Crne Gore od Srbije 2006. samo je logična posledica prvog raspada. U ovom drugom slučaju bio sam jedino zadovoljan zbog činjenice da je sve prošlo bez krvi. A sad sam zadovoljan zbog veoma dobrog odnosa naroda Srbije i Crne Gore.
Šta Vas još zanima?
Strastveni sam kolekcionar slika. Imam veliku biblioteku. Volim filmove i dobru muziku, posebno stari džez, pa i bluz. Rado slušam i pravu cigansku muziku, italijansku kanconu... A kad su u pitanju životinje, posebno volim pse... Ali, sport je moja najveća ljubav.
Ko Vam je bio primer za ugled u istoriji...
Ruski vojskovođa Kutuzov, onakav kako ga je opisao Lav Tolstoj u romanu „Rat i mir”. Veče uoči odlučujuće bitke kod Borodina diskusiju prekida rečima: „Idemo da spavamo, važno je dobro spavati pred veliku bitku.” On je znao da je stvar postala toliko velika da konačni ishod rata neće odrediti ni eventualni poraz u toj bici.
...a ko u privatnom životu?
Uvek sam želeo da se družim s ljudima koji su u bolji od mene. Ima ih više, ali izdvojiću trojicu: pokojnog glumca Mila Miranovića, slikara Voja Stanića i profesora režije Dejana Mijača. Oni su mi primer za čojstvo. Njima ni teška vremena nisu bila alibi za suprotno ponašanje.
Čemu sebe učite?
Voleo bih da popravim toleranciju. Želim da kroz život uvek idem otvorenih očiju. Važnije mi je da budem u miru sa samim sobom nego sa celim svetom.
-------------------------------------------------------------------------------
Volim Ruse i Moskvu, ali najviše Beograd
Kako Vam se dopao život u Moskvi...
Ogroman je to grad. Volim Ruse i Moskvu, ali najviše Beograd. Moja ambicija nije bila da upoznam Moskvu na brzinu. Mislio sam da ću za to imati više vremena, a u stvari imao sam ga samo toliko da odem nekoliko puta u pozorište, pa do nekih poznatih knjižara, prodavnica diskova, restorana...
...a kako u San Antoniju?
Dobio sam poziv iz ekipe San Antonija od dvojice mojih velikih prijatelja: trenera Grega Popovića i njihovog glavnog skauta za igrače iz Evropu Klaudija Kripe. Taj poziv iz Teksasa mi je bio veoma lekovit. Dogodilo se to dva meseca posle moje smene u CSKA. U tih petnaestak dana bio sam, uglavnom, posvećen samo košarci.
Slavko Trošelj
objavljeno: 29.05.2011
