Izvor: Večernje novosti, 07.Maj.2015, 16:50   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kajoko Jamasaki: Tihi glasovi običnih ljudi

POEZIJA nastaje u tišini koja nas grli u svom naručju. Poezija se nalazi između jezika, ili izvan svih jezika, kao jutarnje sunce. Svet doživljen na japanskom jeziku i svet doživljen na srpskom dodiruju se u mom telu kao svetlost i senka - kaže za "Novosti" Kajoko Jamasaki (1956) povodom knjige pesama "Vodeni cvetovi", u izdanju Narodne biblioteke "Stefan Prvovenčani". Rođena u japanskom gradu Kanazava, pesnikinja u Beogradu živi od 1981. godine i redovni je profesor na Filološkom >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << fakultetu. Na oba jezika objavila je ukupno 11 pesničkih knjiga. Pesme u ovoj zbirci na srpskom, povezane su, po njenim rečima, onim nitima koje spajaju svet živih i svet mrtvih, svet čoveka i svet žene, tuđinu i domovinu... * Naslovnom pesmom vraćate se u detinjstvo, mirise i vidike domovine? - Detinjstvo je, za mene, nevino polazište, početak za dugo putovanje, izvor bezbrižne radosti. Ono je dragoceno, jer u njemu smo bili otvoreni prema nepoznatim svetovima. Ali, moje pesme koje se odnose na detinjstvo, vezane su i za tragično osećanje, jer su posvećene rano umrloj sestri. Sestra je, u mojoj poeziji, važan simbol prolaznosti ali i večnosti. Ona je i suza i osmeh. * Neke pesme posvećene su i užasnim posledicama rata? - Svesna sam da je kolektivna katastrofa kao književna tema opasna, jer poeziji sprema klizav teren. Za vreme ratova napisan je niz loših pesama, koje nas otuđuju od samog života, satkanog od suptilnih osećanja i značenja. Dugo sam čekala, međutim, da dođe trenutak da pevam o izbeglištvu koje su doživeli moji bliski prijatelji tokom građanskog rata. Kao strankinja, njihov nemir doživljavam kao svoj. Mogla bih reći da sam samo zapisivač usmene poezije savremenog nestabilnog vremena. Čekala sam dugo, veoma dugo ovaj trenutak da njihove reči postanu pesme. One se, međutim, razlikuju od pesama srpskih autora, jer su napisane iz ugla stranca. Izmeštena je tačka gledišta. Kao pesnikinja iz Japana, unela sam nešto eterično, vazdušasto, bez geografskih imena.REČ JE ČUDO - Najbolja poezija nastaje u najteže doba, što potvrđuje drevna kineska poezija. Odista, reč je čudo. Drevni Japanci su verovali da se u reči nastanjuje duša, da dobra reč doziva sreću. Poezija je lekovita, kao sunčevi zraci. Ona osvetljava i greje naš unutrašnji svet. Obasjava stazu koja nas vodi na daleki put. * Pišete i o zemljotresu u Japanu? - Sudbina je htela da doživim i veliki zemljotres u Tohoku 11. marta 2011. On je izazvao i nuklearnu katastrofu u Fukušimi. U tim velikim tragedijama želim da sačuvam tihe glasove običnih ljudi, čiji su životi neponovljivi. Da beležim njihovu tišinu, plemenit muk. Poezija mora da ukaže na jedva primetne svetlosti iz dubine tame. * Iako kroz vašu poeziju provejava dvojstvo kultura, patnje ljudi su svuda iste? - Na prvi pogled, svaka zemlja, tebi kao strancu, pokazuje svoje lice, veoma različito od onoga što ti je poznato u domovini. Međutim, zemlja je čudesna kugla, obmotana spoljašnim slojevima. Tu su jezik, hrana, vino, običaji, religija, muzika, umetnost... Te različitosti često zbunjuju, oduševljavaju, raduju, rastužuju... Ali posle doživljavanja tih slojeva, otkrivaš jezgro koje se krije u toj čarobnoj kugli, a koje je, verujem, veoma srodno u svim ljudima, u mnogim krajevima sveta. Poezija, kao iskrena ljubav, najbolje nam pomaže u traganju za tim jezgrom koje nas spaja. * Mogu li reči, kako kažete, da zagreju svet? - Nedavno sam čitala stihove u Tokiju. Prepuna sala, bila je ispunjena toplinom slušalaca. Njima nije lako doći da slušaju pesme, jer se tamo ubrzano živi. Neki su slušali sklopljenih ruku, žmureći, kao na molitvi. Publika poezije uvek čini malu republiku odabranih ljudi, koji zaustavljaju vreme prefinjenom tišinom. To je sabornost. Taj prizor je svuda srodan.

Nastavak na Večernje novosti...