Izvor: NoviMagazin.rs, 01.Feb.2017, 13:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nadežda Gaće: Ima li pilota u avionu
Ovih dana nekoliko vesti je izazvalo i interesovanje, i iznenađenje, i nelagodu... i naravno mnoštvo komentara. Naime, jedan mladi čovek, koji je još na uslovnoj kazni, postao je savetnik “za šta god” u Vladi Srbije.
Posle svojevrsnog zaštitničkog stava pretpostavljenih, koji su negirali da uopšte radi, posle jedne TV emisije, s njim je raskinut ugovor. A usput nam je “savetnik” prvo objasnio da i osuđenici imaju pravo na resocijalizaciju – pa i na mesto savetnika >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << u Vladi Srbije, a nakon otkaza – da je njegov šef sitni, sujetni čovek koji nije mogao da izdrži harizmu našeg junaka. Ne znam koja od pravnih, običajnih i moralnih normi nije prekršena u ovom slučaju. I ko sve nije.
Skoro istovremeno važni policajac medijski je pokazan kao blizak ne samo prijatelj, nego i saradnik ozbiljnih kriminalaca. Pa opet, skoro istovremeno je nađen narko-diler u automobilu Vlade Srbije, sa osnovanom sumnjom da je u sve umešan i visoki činovnik Vlade. Pa opet, skoro istovremeno su se pojavile slike jednog visokog člana Vlade s pripadnicima ozloglašenog “zemunskog klana”... Nije ni bitno šta je od ovoga čist kriminal, a šta nekakav splet okolnosti, ali za samo nedelju dana dobili smo niz informacija da se može biti i u Vladi i sa one strane zakona. To smo, naravno, viđali i mnogo puta do sada.
Velimir Ilić, doskora ministar, svojim nastupima nas je podsetio da se može svašta reći “i ostati živ”, pa i to da je Svetska Banka – banka privatnih interesa. Uz niz teških optužbi na račun ljudi iz vlasti. Govorenje od neistina do notornih laži od ljudi koje svrstavamo u političku elitu nije retkost, niti izuzetak, već pojave kojoj smo takođe godinama svedoci.
Ono što zbunjuje nije da se greške u odabiru ljudi dešavaju. Naravno da je moguće pogrešiti, a nije nimalo strašno ako se greške isprave, strašno je da se takve greške kriju i pravdaju. Kao da ne postoji neki hijerarhijski sistem u državi u kojem je jasno ko za šta odgovara. I kao da nema provere biografija tih sumnjivih, a i svih ostalih kandidata za vođenje države.
Kada se moja i njoj bliske generacije zapošljavala, država je, kao i sada, bila veliki poslodavac. I poželjan poslodavac. Sećam se mnogih koji su svoje prve profesionalne korake pravili u državnom aparatu. Sećam se i onih koji su se zapošljavali u državi kao već afirmisani stručnjaci. Osim stručnih kvaliteta, pa i veza, ako hoćete, uvek se govorilo i o “proveri”. Mnogi su mislili da se radilo o takozvanoj idejnoj ili ideološkoj “podobnosti”, ali sam se uverila da je u pitanju bezbednosna provera, koje je podrazumevala i da se ustanovi da li je kandidat imao kriminalni dosije, da li je osuđivan za bilo šta, jednom rečju da se ne desi da se neko zaposli i odmah potom obruka svog poslodavca – dakle državu.
Kada poredim te dve prakse, deluje mi ili da više nema provere – što bi bio presedan u praksi jer sve vlasti sveta proveravaju svoje kadrove – ili da se to nikoga ne tiče. Ne znam šta je gore: da nema komandi ili da nema pilota u avionu. A, ovo mi baš tako izgleda.
